Ne pada zločinac daleko od klade – Tata-mata, ili o očevima i sinovima

Photo: EPA

Žalosna istina savremene Srbije, pored mnogih drugih, uostalom, sastoji se u činjenici da primer oca i sina Bojovića, ma koliko drastičan bio, nikako nije jedini. Današnja Srbija, na žalost, prepuna je sličnih slučajeva kriminalaca koji potiču iz dobrostojećih, visokoobrazovanih ili čak izuzetno privilegovanih, pa neretko, kako ćemo videti, i iz najprivilegovanijih slojeva društva, čiji su očevi, na ovaj ili onaj način, više ili manje direktno, učestvovali u zločinačkom ratnom projektu iz devedesetiih godina ili ga barem zdušno podržavali

Piše: Vladimir Arsenijević

Photo: vbz.hr

U utorak, 10. 04. 2012, srpska ministarka pravosuđa Snežana Malović susrela se u Madridu sa španskim ministrom pravde Albertom Ruisom Galjardom. Na konferenciji za novinare održanoj tom prilikom obelodanjeno je da je Kraljevina Španija pokrenula postupak za izručenje Republici Srbiji nedavno uhapšenog kriminalnog bosa, tridesetdevetogodišnjeg Luke Bojovića Pekara. Ujedno će, pored ovog neformalnog vođe neformalnog zemunskog klana, Srbiji biti isporučeni i drugi članovi iste kriminalne bande – Vladimir Milisavljević Budala i Siniša Petrić Zenica – koji su zajedno s Bojovićem i njegovim kumom Vladimirom Mijanovićem Zubom, koji do sada nije imao kriminalni dosije, lišeni slobode devetog februara ove godine u restoranu u Valensiji.

Iako proces ekstradicije ume da potraje i do godinu dana, sva trojica će po kratkom postupku bii predati domovini na dalje procesuiranje, suđenje i konačno odsluženje kazne. A ona će, ako je pravde, biti duga i teška.

Da se ne zavaravamo, reč je o krajnje opasnim pojedincima i okorelim sociopatama lakim na oružju i sklonim najprizemnijem, sadističkom nasilju, čija je ozloglašenost notorna barem onoliko koliko su im nadimci živopisni. Zenica je, recimo, jedan od glavnih egzekutora zemunskog klana, optužen za pet hladnokrvnih ubistava, dok je Budala jedan od zaverenika i ubica premijera Đinđića koji godinama izmiče zakonu. Pa ipak, onaj zvani Pekar – Luka Bojović, naime – izaziva daleko najviše medijske pažnje.

Pored „simpatične“ predstave koju je prilikom hapšenja izveo za policiju i medije, smeškajući se, šaljući poljupce i namigujući kamerama, Luka Bojović je, još dok se nalazio u bekstvu, bio najveća zvezda među dugo traženim zločincima. Ovaj uvek elegantno odeveni šef-u-pokušaju beogradskog podzemlja zavaravajuće pitomog osmeha i mladalačkog izgleda koji se nalazio na poternici Interpola zbog organizovanja više ubistava od kojih se neka ističu po maštovitoj brutalnosti, čuveni mafijaš od koga jednako strahuju drugi kriminalci, političari, policajci i zatvorski čuvari, bivši pripadnik Srpske dobrovoljačke garde zloglasnog Željka Ražnatovića Arkana, zapravo je sin dvoje uglednih, visokoobrazovanih i umetnički nastrojenih građana srpske prestonice. Njegova majka, Anđelka Bojović, profesorka je na Fakultetu likovnih umetnosti, dok je njegov otac, Vuk Bojović, dugogodišnji i u Srbiji opštepoznati, premda poprilično, hm, kontraverzni direktor beogradskog Zoološkog vrta. Tu činjenicu je, ispostavilo se, znala i španska policija, pa je akcija hapšenja Bojovića i kompanije stoga bila odgovarajuće nazvana – „Zoo-vrt“.

Najzad u kavezu: Luka Bojović

Photo: Milan Popović/pressonline.rs

Utoliko i nije čudno što se deo interesovanja koje je vest o skorom izručenju Luke Bojovića srpskom pravosuđu izazvala reflektovao i na njegovog medijski ionako izuzetno eksponiranog oca.

Dođe čoveku naprosto zbog svega toga žao Bojovićevih roditelja, kao i svih drugih čija deca na način ovako tragičan po druge ali i po same sebe zaglibe u mračnim stranputicama s kojih nema povratka. Teško je uopšte zamisliti kako se živi s takvim teretom i takvim osećajem krivice. Budući da sam i sâm roditelj, vremenom i iskustvom sam naučio da se klonim preoštrih sudova i dobro razumem koliko je napora, zalaganja, pa i čiste sreće potrebno da bi se deca izvela na pravi put. Posebno kada, pored samih roditelja, čitavo društvo, generacijska skupina, stariji nametnuti uzori i idoli, mediji, školstvo, politika, počnu u jednom trenutku ravnopravno da utiču na stasavanje osobe koja je nekada bila samo vaše dete.

To nikada i nigde nije bio lak proces, a naročito nije ovde i sada.

Međutim, bez obzira na svu načelnu empatiju i inter-roditeljsku solidarnost, nemoguće je, barem u slučaju Luke Bojovića, oteti se utisku da za njegovo stasavanje u okorelog kriminalca i sadističkog ubicu ipak ima značajne roditeljske odgovornosti. Ili barem, a s obzirom da je Bojovićeva majka u medijskom smislu izuzetno diskretna, odgovornosti jednog najblaže rečeno neobičnog oca.

*

Lik i delo famoznog Vuka Bojovića, oca infamoznog Luke Bojovića, neraskidivo su vezani za Beogradski zoološki vrt na Kalemegdanu. Ovaj akademski kipar i stručnjak za primenjeni marketing sklon bespoštednoj samopromociji – sećate se afere s odbeglim šimpanzom Samijem? – direktor je te institucije veoma lepog naziva „Vrt dobre nade“ još od pradavne 1986. godine. On je za svog dvadesetšestogodišnjeg mandata nekad potpuno oronuli zoološki vrt, istina, vredno obnovio ali tako da, sa svojim cvetnim alejama, popločanim putićima, kafeima i kioscima s osveženjem i suvenirima predstavlja prijatno šetalište za ljude, premda je ujedno pravi pakao za životinje, naročito one krupnije, koje su svim obnovama uprkos ostale zauvek stešnjene u premalim kavezima. Iako sam Bojović o svojim radnim dostignućima, kako jednom neumornom samohvalisavcu i priliči, govori isključivo u blistavim tonovima, organizacije koje se bave zaštitom životinja dale su mnogobrojne primedbe naneadekvatne uslove za boravak velikih životinja u beogradskom zoo-vrtu. Bojović je, takođe, praktično od početka svoje, čini se – večne, vladavine „Vrtom dobre nade“ optuživan za šverc retkim vrstama ali to nikad nije ostavilo snažan utisak na domaću javnost. Veleobožavan i medijski predstavljan kao neka vrsta kolektivnog srpskog nacional-šovinističkog „dobrog deke“, on je godinama neumorno radio na svom javnom imidžu. Vodio je noćni program na Radiju S, kao i seriju besmislenih kafanskih intervjua s jednako besmislenim „javnim ličnostima“ na tzv. „Art“ televiziji. Još je mnogo toga stalo u tih njegovih maratonskih dvadeset šest godina direktorovanja Beo zoo vrtom. Navedimo samo nekoliko primera. Možda, recimo, onaj kada je Kapetan Dragan, u vreme dok je rat u Hrvatskoj još uvek trajao, jednom ljupkom gestom Bojoviću poklonio meče zvano

Ples sa Tigrovima: Vuk Bojović, ljubitelj opasnih životinja

Photo: mondo.rs

Knindža, nađeno negde kod – pogađate – Knina, koje je u tadašnjem folklorno-patriotskom krvavom medijskom zanosu promovisano kao novo ljubimče zoo vrta i svih Beograđana? Ili onaj kad je Bojović, na primer, u vreme rata u Bosni, poklonio tigrića nikom drugom nego Željku Ražnatoviću Arkanu i njegovim Tigrovima pa su se ti zločinci (koje je Bojović, siguran sam, smatrao a, biće, smatra i danas – srpskim patriotama) slikali na nekakvom tenku s oružjem i fantomkama dok je ispred njih pozirao sam Arkan – zločinac svih zločinaca – s beretkom i novom maskotom jedinice u rukama? Ili, pak, onaj tužni trenutak iz 2000. godine kad je, zajedno sa sinom, Bojović prisustvovao komemoraciji povodom Arkanove smrti.

Bio je to početak kriminalne karijere mladog Luke. Njegovo tonuće u kriminal i zločin otac je oduvek prećutno aminovao, relativizovao i minimalizovao, a isto je činio i u ovom poslednjem javnom preispitivanju sopstvenog odnosa prema sinu i objektivnoj istini. Umesto da progovori iskreno i otvoreno ili da se barem povuče u potencijalno lekovitu, samopreispitujuću anonimnost, on se, kako mu i priliči, razmahao po domaćim medijima pokušajima da javnosti predstavi jedno radikalno alternativno tumačenje života i sudbine Luke Bojovića.

Odvajkada sklon upadanju u sopstvena usta, Vuk Bojović tako i ovaj put s jedne strane nije poricao upletenost svog sina u kriminal, ali je, s druge strane, odricao svaku njegovu krivicu tvrdeći da je sve što se govori i piše o njegovom sinu „laž“. Po njemu, sve je to posledica Lukinih problema s vlastima koje su počele početkom dvehiljaditih, u vreme kad je vodio uspešnu pekaru u Beogradu. Pa su „vlasti“, je li, uvidele da se od kifli i bureka, majku mu, jako dobro zarađuje, i prirodno poželele, ako verujete ovom blagoglagoljivom junaku, „deo kolača“. A pekara je, objašnjava dalje tata Bojović, „radila fantastično“. Luka je vremenom zaposlio 25 radnika s Biroa i još povrh svega, zamislite, „redovno plaćao sve takse i prošao sve inspekcije“, iako je svima dobro poznato da u ovom raspadu od države to ne čine čak ni same državne ustanove – pa nisu valjda blesave ko onaj Bojović! U svakom slučaju, tada su, navodno, počeli svi njegovi problemi. Na vrata su mu redovno dolazili inspektori, država mu je udarala reket, tako da je morao da zatvori uspešan biznis. A ostalo je legenda.

Iako i dalje ne tvrdim da od jednog takvog oca mora neophodno da izraste jedan onako katastrofalan sin, kad se sve navedeno uzme u obzir ipak dođe nekako razumljivije zašto je zabludeli sociopatski ubica Luka Bojović postao upravo to što danas jeste.

Iskreno, kako je i mogao da postane bilo šta drugo?

*

Žalosna istina savremene Srbije, pored mnogih drugih, uostalom, sastoji se u činjenici da primer oca i sina Bojovića, ma koliko drastičan bio, nikako nije jedini. Današnja Srbija, na žalost, prepuna je sličnih slučajeva kriminalaca koji potiču iz dobrostojećih, visokoobrazovanih ili čak izuzetno privilegovanih, pa neretko, kako ćemo videti, i iz najprivilegovanijih slojeva društva, čiji su očevi, na ovaj ili onaj način, više ili manje direktno, učestvovali u zločinačkom ratnom projektu iz devedesetiih godina ili ga barem zdušno podržavali.

Deo zločinačke porodice: Mira Marković i Marko Milošević

PHOTO: madeinmontenegro.com

Prvi primer je, kako valjda i priliči, dao Veliki mag lično, Slobodan Milošević, u tesnoj saradnji sa suprugom Mirjanom Marković. Njihov krajnje nekritički obožavani sin Marko, ljubitelj brze vožnje koji se hvalio da je slupao čitavih 18 automobila, vrlo brzo je otkrio prednosti sopstvenog položaja i kao pravi lokalni kabadahija žario i palio po Požarevcu i ostatku tadašnje Miloševićeve Srbije. Bio je vlasnik čuvene požarevačke diskoteke „Madona“, a ostao čuven po onom sadističkom zlostavljanju motornom testerom aktiviste Otpora iz proleća 2000. godine kome je pretio da će ga iseći na komade i baciti u Veliku Moravu. Nedavno je za to nedelo, od strane ponosnog srpskog pravosuđa, oslobođen svih optužbi. U nedostatku dokaza, jasno. Švercovao je takođe cigarete, alkohol, narkotike, sve živo, i uz pomoć svojih ljudi premlaćivao mnoge koji bi mu iz ovog ili onog razloga zasmetali. I sve to pod budnim i brižnim roditeljskim okom, u samom srcu pakla koji je ista ova uzorna porodica stvorila. Pa, moglo mu se, šta će.

Miloševićeva era je danas ipak davna prošlost – u drugačijim govnima mi trenutno plivamo – a Marko Milošević već duže od decenije s porodicom živi u Moskvi. Za njim je, međutim, i dalje na snazi poternica srpskog Interpola. Da li će se ikad vratiti kući – ne zna se.

Nije, uostalom, Milošević jedini naš predsednik čiji je sin postao bitanga i kriminalac, daleko bilo. I Miloševićev nekadašnji lutak na koncu, naš čuveni predsednik-maneken Zoran Lilić, koji je „vladao“ onom krnjom srpsko-crnogorskom SR Jugoslavijom od 1993. do 1997, takođe ima sina. Reč je o Darku Liliću koji je 2003. učestvovao u pucnjavi u jednom beogradskom kafiću za koju niko nikad nije odgovarao iako su u njoj stradale dve devojke. Osim toga Lilić mlađi sklon je nasilnom ponašanju, iznuđivanju, pretnjama i drugim kriminalnim delima. Iako je Drako, pardon – Darko, Lilić za Marka Miloševića otprilike ono što je njegov politički slabašni ali ambiciozni otac bio spram svog đavolskog mentora Miloševića, isto ono već pomenuto srpsko pravosuđe i njega je spremno oslobodilo optužbe. Ponovo zbog nedostatka dokaza, prirodno.

Tu je, dalje, i Nikola Šainović, još jedna SPS-ovska perjanica iz sociopatskih devedesetih. Ovaj nekadašnji premijer Srbije, potpredsednik Savezne vlade i haški osuđenik, takođe ima sina – Jovana – koji je, samo godinu dana pošto je njegov otac uhapšen i prebačen u Hag, bio umešan u ubistvo ispred jedne beogradske diskoteke.

Ne treba u ovom nabrajanju nikako zaboraviti ni ozloglašenog Radovana Stojčića Badžu, bivšeg Miloševićevog doministra policije ubijenog u pucnjavi u beogradskom restoranu 1997, čiji je sin, Vojkan, još kao maloletnik bio poznat po bahatom ponašanju i pretnjama policajcima.

Zvezdan, sin čuvenog zvezdinog košarkaša Moke Slavnića, okoreli je kriminalac; Miljko, sin čuvenog glumca Bate Živojinovića, u bekstvu je od zakona zbog finansijskih malverzacija; Rašid, sin čuvenog pevača Sinana Sakića, osuđen je na 15 godina zatvora zbog brutalnog ubistva ali je i ta presuda, odlukom Vrhovnog suda naknadno ukinuta. I tako dalje, i tako dalje.

Da i ne spominjem sitniju boraniju, poput nekadašnjeg narodnog poslanika Aleksandra Stefanovića iz Demohrišćanske stranke Srbije, poznatog pod simpatičnim nadimkom Aca Četnik, čiji je dični potomak nakupio krivične prijave za otimanje vozila, teške krađe, nasilničko ponašanje, nanošenje teških povreda i protivprirodni blud – pokušaj silovanja petnaestogodišnje devojčice.

Listi na žalost ni tu nije kraj. Ona je naprosto predugačka.

*

Kada se sin Nikole Pašića, dugogodišnjeg predsednika vlade Kraljevine Srbije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Radomir, poznat po mnogim korupcionaškim aferama, našao do guše upleten u malverzaciju sa šećerom i kad je pukla bruka, komentar njegovog moćnog i blagonaklonog oca bio je: „Šta ćete, voli dete slatko“.

Photo: toadworld.net

Dug je i krivudav put kroz čitav strašni dvadeseti vek, od Pašića i njegovog, eto, nestašnog sina do Vuka Bojovića i njegovog zlosrećnog potomka koji je, ispada, nastradao zbog krofni i kroasana. Jasno je da takvo ponašanje među moćnim i javno eksponiranim ljudima kod nas nije bez svoje duge istorije i da evidentno predstavlja model koji se ponavlja u različitim sistemima i preživljava sve društvene potrese i česte i nagle ideološke zaokrete kojima je Srbija, zajedno s drugim zemljama regiona, neprestano izložena.

Iako mediji ovaj fenomen najčešće objašnjavaju životom pod senkom uspešnih očeva ili razmaženošću njihovim bogatstvom, slavom i moći, istina je ipak, bojim se, nešto drugačija. Pored svih navedenih javnih i u Srbiji manje-više opštepoznatih primera ovog specifičnog fenomena, ja poznajem – a siguran sam da poznaju i mnogi drugi – barem nekoliko slučajeva običnih, anonimnih ljudi, listom pasivnih nacionalista, koji su uložili jako mnogo iracionalnog truda da od sopstvenih sinova naprave sve najgore. Nekima je to pošlo za rukom, nekima nije, ali nastojanje je u oba slučaja bilo nedvosmisleno. Sve su to krajnje posledice kod nas široko rasprostranjene nacionalističke ideologije koja neizostavno podrazumeva otklanjanje čitavog niza uobičajenih moralnih sprega da bi uopšte bila moguća, a kojoj su u ovim našim vremenima mnogi očevi, na žalost, bili i jesu skloni.

Jer ako ste spremni da pravdate genocid i masakre, da ne trepnuvši negirate dokazane istine, da se nalazite u stanju mržnje, latentne ili aktivne, sa celokupnim svojim bližim i daljim okruženjem, ako ste sami ratni zločinac ili veličate druge ratne zločince, ako mislite da su krvavi, bespoštedni bratoubilački ratovi pod određenim uslovima opravdani ili čak poželjni, ako niste skloni samokritici, ako stvari vidite isključivo u širokim obrisima i bez osetljivosti za detalj, ako sve to dalje servirate svom sinu od najmlađeg doba, neka vas ne čudi ako u jednom trenutku, tamo negde u ranim pubertetskim godinama, s malim počne nešto čudno da se događa.

Nije to ništa neobično.

To samo vaša nakazna lična ideologija, koja je još odavno u njemu uhvatila čvrste korene, pušta prve mladice.

*Tekst preuzet iz Jutarnjeg lista uz dozvolu autora

star

e-novine.com – Ne pada zločinac daleko od klade.

About these ads
This entry was posted in Culture, Favorite Sites, Life, Politics. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s