GRANICE NISU SVETINJA Propašće i Amerika 1992 – 2011


Mediji i rat

GRANICE NISU SVETINJA (London, 13. avgusta1992):
U britanskoj debati o bivšoj Jugoslaviji – nova pojava – sužava se prostor jednostrane dreke na Srbe, a iskazuje se veći smisao za malo ravnopravnije saopštavanje činjenica i objektivnije rasuđivanje o događajima. Štaviše, prvi put se pojedini politički stručnjaci i člankopisci dotiču kritički evropske “svete krave” – dogme koja kaže da granice bivše države nisu bitne, ali se Titove “granice” njenih naslednih surogata ne smeju menjati!

Smeju da se menjaju, odlučio je da brani svoje stanovište komentator Edvard Pirs juče. Ako postoji nacionalno i verski mešovita Jugoslavija, u takvoj Jugoslaviji može postojati i idealno harmonična Bosna. Nema više Jugoslavije, kako može biti verski i nacionalno mešovite Bosne.

Pirs je prvi zatražio da zapadna politika prestane da udara glavom u zid kontradikcija koje je sama uzrokovala.

Jugoslaviju nisu srušili Srbi. Srušili su je Nemci, o tome se sada naširoko raspreda u svim stručnim radovima Engleza. U Mastrihtu, Genšer je saveznicima u Evropskoj zajednici izneo nemački ultimatum, a ne ravnopravan predlog. Englezi su znali da je to pištaljka za početak krvave seobe, ratnog užasa i zločina, nad kojim se sada zgražavaju svilengaće “civilizovanosti” (u zalivskom pesku ti isti su zatrpali sedam hiljada živih Iračana buldožerima i objavili su o tome nekoliko redova, pet meseci kasnije!) okrivljujući samo Srbe.

Generalno, srpska “krivica” je u nespremnosti d se odreknu sopstvenog prava na nacionalno samoopredeljenje na teritorijama van današnje Srbije. To je uočio i izneo u jednom širem i zanimljivom radu (“Politika” će ga prikazati) i Džon Zametica, profesor jednog ovdašnjeg univerziteta, doskoro saradnik Instituta za strateška istraživanja.

Treći čovek koji javno skrnavi dogmu je Džonatan Ajl, direktor satudija na Institutu Rojal junajted sevisis. On danas piše kako Evropska zajednica od početka krize kaska za događajima. Dnevno je zaokupljena krizama od juče, ne uspevajući da parira na pravcu njihovog daljeg razvoja.

“U ovom času, dok se rat širi dalje, Evropa i SAD diskutuju kako da se olabavi blokada Sarajeva”, piše jutros Ajl, “da se održi princip kako agresija ne sme uspeti”. “To znači, povratiti bosanskoj vladi kontrolu nad celom teritorijom ne ‘hiruškim udarima’ (iz vazduha, prim. dop.) kakve trenutno odmerava iz fotelje svaki strategista, već zapadnom masivnom zemljanom silom. Kako se to i nadalje otpisuje, mora se uvažiti druga mogućnost: priznati da je sa prvobitnom Bosnom gotovo i da su šire zamisli srpske agresije ostvarene. U tom slučaju, Zapad će imati zadatak da pomogne u prepravljanju granica, kako bi se uspostavila funkcionalna muslimanska država.”

Članak je naslovljen: “Lekcije balkanske stvarnosti”. Trebalo bi dodati – lekcije političarima, “često ne onima na vlasti” (određuje Ajl aludirajući, ko zna, možda na Margaret Tačer, najglasnijeg protagonistu kampanje “bombardujte Srbiju”), jer oni “advokatišu sveopštu vojnu intervenciju”…

“A njihovi praktični izbori obično dosežu jedva malo iznad čina intelektualnog balansiranja između osećaja krivice i blaženog nepoznavanja balkanske stvarnosti.”

Kaže Džonatan Ajl: “Rat u Jugoslaviji nije apokaliptična borba svetlosti i mraka ili komunista i ‘demokrata'”. To je konflikt s produženim istorijskim, etničkim, religijskim, teritorijalnim i ekonomskim zategnutostima, podložan više pažljivom usmeravanju nego jasnim solucijama. Čak ni sveopšta vojna intervencija u Bosni ne može preduprediti nagoveštenu konfrontaciju između Srba i Albanaca na Kosovu ili sukob Srba i Hrvata. U stvari, potpuno poražena Srbija imala je još manje razloga za kompromis, kako sa susedima tako i sa etničkim manjinama, i zahteva poseban pristup. Naučiti Srbiju pameti zvuči sjajno u principu, ali kako se to može postići. Niko ne sumnja u sposobnost Evrope da zdrobi Republiku i ponavljanje tvrdnje kako Zapad ima neophodnu opremu za bilo kakvu vojnu operaciju teško da su putokazne. Uništenje srpskih baterija iz vazduha može smanjiti, ali ne može ukloniti srpsku vatrenu moć. I bombardovanje linja za snabdevanje (u samoj Srbiji, prim. dop.) pre će prikovati nego pomeriti srpske okupacione snage u Bosni. Jeste, zapad može da poveća broj srpskih žrtava! Ali koja će zapadna vlada pravdati svoje postupke kada televizijski ekrani osvetle nezaobilazne prizore srpske dece ubijene u vazdušnim napadima? Nema bekstva od jednog zaključka – da je upotreba vojne sile posebno efektivna u postizanji kratkoročnih, jasno određenih političkih ciljeva. A u konfliktu u kojem nema jasnog političkog rešenja, nema možda ni vojnog rešenja takođe. Odvajanje zaraćenih strana u Bosni može biti cilj, ali to zahteva stotine hiljada vojnika na tlu. I, paradoksalno, može podrazumevati da u mešovitim zajednicama Zapad bude obavezan da obavi sopstveno etničko čišćenje, a kamoli da udaljava ‘dobrovoljce’ iz Srbije i Hrvatske, ako se ovi mogu naći. Ideja da su zločesti poitičari gurnuli šačicu ljudi da jedni druge tuku služi zadovoljavanju liberalne zapadnjačke fikcije, ali nema osnovu u stvarnosti Balkana.

Ovo britansko “novo razmišljanje” u priličnoj meri izražava donekle kontradiktorno stanje priprema za zapadnu vojnu intervenciju. Sada kada je rezolucija UN koja silama daje odrešene ruke da se posluže “svim neophodnim sredstvima” u Bosni pred izglasavanjem, kada je kampanja protiv Srba i Srbije na vrhuncu (Pošaljite svoje kamermane po svetu, oni će vam doneti hiljade istovetnih prizora takvog ratnog stradanja odgovorio je Alan Klark, bivši funkcioner britanske odbrane televizijskom voditelju na njegovo insistiranje da “snimci dokazuju”) – iznenada manjka volja učesnika armade.

Snažan je utisak da će se i Srbi i Srbija braniti do kapi poslednje energije. Karakteristično, u poslednjem izveštaju iz Beograda, ovdašnja televizija je prenela i izjavu Slobodana Miloševića da Srbija neće pregovarati pod pretnjom oružja i izjave nekih srpskih opozicionih političara da bi oni izvršili pritisak na Srbe u Bosni – da su na vlasti.

Uz svu poznatu anatemu, s većim uvažavanjem se odmerava ono što kaže Milošević. Britanci, bez obzira na to šta u svojim poitičkim potrebama kažu javno, ne veruju da će se Srbi odreći svojih nacionalnih prava čak i da se promene ljudi na kormilu same Srbije.

Ovakva procena čini da nema mnogo dobrovoljaca za ekspedicioni korpus iako je ovlašćenje UN praktično tu.

Sinoć, četvri kanal (ITN) u najgledanijim vestima prvi put je dopustio da se čuje šta i Srbi, oni koji se tuku u Sarajevu, imaju da kažu. Prvi put se s manje negativnog podteksta govori o političkim inicijativama Beograda, a Pedi Ešdaun je još jedan britanski političar koji je, po dolasku iz Bosne, glasno rekao da ni Hrvatima i Muslimanima nisu čiste ruke u tom masivnom stradanju. Podsekretar Hog podvlači da ne dolazi u obzir akcija kojom bi se intervencionisti konfrontirali sa Srbima i oprezno, mada odlučno, govori kroz zube i o hrvatskom udelu u krizi. To su novosti kakvih nije bilo i možda nagoveštaj pokušaja da se batinom razmahuje ali da se ipak pregovara. (Petar Popović)

Koliko ovakvih tekstova ima danas?

Koliko se srpska vladajuća politika 2011.g. odvojila od politike i ratnih ciljeva  1992?

http://www.e-novine.com/feljton/47050-Jugoslaviju-sruili-Nemci.html

Advertisements
This entry was posted in Culture, Life, Politics and tagged , , , , , , . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s