LJUDI KOJI IZDAJU SEBE Bora Ćosić u razgovoru za H-alter

LJUDI KOJI IZDAJU SEBE

Fotografija članka

Bora Ćosić u razgovoru za H-alter: Holokaust je u Njemačkoj svakodnevna tema, nema nijednog televizijskog programa, a da ga jednom u toku dana ne spomene. Ovde se to ne primećuje, svi se prave ludi, a na zidovima stoji Gotovina, ili usred ministarstva kulture Srbije kip Draže Mihailovića. Glavno oružje političara su ljudi koji su spremni na izdaju sebe samih za račun neke ideje, opštosti koja uopće ne postoji.

Na četrnaestom pulskom sajmu knjiga ‘Sa(n)jam knjige u Istri 2008.’, Bora Ćosić predstavio je svoju novu knjigu naslovljenu ‘Konzul u Beogradu’. Sama činjenica da je riječ o velikom hrvatskom i velikom srpskom piscu, da Ćosić u cijelosti pripada i hrvatskoj i srpskoj kulturi kao nečem zajedničkom, uvijek je aktualan povod za razgovor. Sa Ćosićem smo razgovarali o ulozi intelektualaca i pisaca u nedavnim balkanskim ratovima, Europi, suvremenoj Srbiji, masama i misiji književnika.U nedavnom intervjuu u časopisu Tema izjavili ste da je odgovornost pisaca pokopana balkanskim ratovima. Što je po vašem mišljenju uzrok tome da je značajan broj intelektualaca i pisaca na ex – jugoslavenskim prostorima preuzeo ulogu nacionalističkih bardova?To je stvar sudbine. Ima prilika kada ljudi reaguju pozitivno i konstruktivno, u prilog društvenog razvoja, a ima situacija kada čitava intelektualna okolina potone u blato, mulj vladajuće negativne ideologije. Dosta pisaca je pokleklo na početku Hitleroveere. U sovjetskoj Rusiji postojao je ogroman broj osrednjih pisaca koji su bili samo apologeti diktatorskog režima, osim najvećih koji su bili ne samo na strani modernog književnog izraza, nego čak demokratskog socijalizma! Tako je i u Srbiji i u Hrvatskoj ostalo jako malo nekontaminiranih, nezaraženih ljudi koji su ostali verni demokratskom, internacionalnom duhu, pre svega koji su ostali verni pameti. JedanRade Konstatinović ili Bogdan Bogdanović su retkost, ali dragocena retkost! Kad sam bio prošle godine u Beogradu skupio sam svoje istomišljenike skoro samo za jedan kafanski stol, ali i to mi je bilo dosta.

S druge strane, u takozvanoj Europi, u modernim europskim zemljama pisci nemaju više nikakav društveni utjecaj, svedeni su na zabavljačku, čisto estetsku funkciju. Kakva je budućnost književnosti, naročito uzimajući u obzir da će vjerojatno nakon nekog vremena takva situacija u potpunosti zavladati i na našim prostorima?

U književnosti kao i drugde dolazi do cikličnih etapa. Ima jako jalovih, neproduktivnih razdoblja, a onda nastaje renesansa u kojoj su svi jako produktivni. Zatim opet dođe mutno vreme… Mislim da ne treba brinuti o budućnosti, stvorit će se neki novi Rilke,MusilSvevoNabokov… Ali s novim oblicima izražavanja, oblicima, naravno.



Ali ne možemo očekivati u narednom razdoblju širu društvenu funkciju književnosti, kao što je imala tokom XX. stoljeća, vezano i za razne avangardne pokrete?

To se ne zna tačno, nisam nikakav optimist, u smislu da bilo šta od ovog šta neko od nas radi može imat ikakav utjecaj na zbivanja. Vreme profeta, vreme onih koji idu na barikade sa stihovima je nepovratno prošlo. Sada je to samo jedan romantični san. Ali ljudi koji samozatajno sede u nekoj sobici i nešto pišu, to je mnogo značajnije, to se kasnije može tumačiti, prihvaćati kao uzor, učiti iz toga šta bi i kako bi trebalo. To je, čini mi se, mnogo važnije nego jedan Majakovski koji je grmeo na sav glas, protagonišući jednu revoluciju koja je njega samog izdala.

Vi imate europsko iskustvo. Što Europa predstavlja i što nudi? Sve ovdašnje zemlje imaju, da tako kažem, balkansku krivnju – mi smo Balkanci, nedemokrati, itd. Ali čak i u zemlji kao što je Njemačka, koja je prošla strašnu katarzu nakon Hitlera, imamo pojave poput jačanja neonacizma. Koliko je dakle to tutorstvo licemjerno, ili između nasnjih ipak postoji civilizacijski jaz koji mi tek trebamo preskočiti?

Mora se biti jako oprezan kada govorimo i o Istoku i o Zapadu. Sve ima prednosti i mane. Nedavno sam pisao jednu knjigu o Istočnoj Nemačkoj. Svi smo mi u istočnim zemljama bili kao u DDR – u, samo recimo mi nešto manje, a Albanija i Rumunija više. Ali stožer tog pritiska na ljudski život je bio u DDR – u. Sticajem okolnosti živeo sam prošle godine na zapadu Nemačke u Kölnu gde nije bilo nikakvog Honeckera, pa sam otkrio masu problema koji ne proističu iz nekakvog društvenog uređenja, apsolutno sam siguran da je sadašanja Nemačka demokratska. Neonacisti su tamo marginalni, nema mogućnosti kao ovde da određeni simboli prođu nesankcionisano. Ako neki dečko nosi majicu na kojoj je ne samo kukasti krst nego nešto slično ne može ne biti uhapšen. No, mimo tog demokratskog uređenja postoji niz gluposti koje proističu iz modernog načina života, koji ima velike stupice, to je teško razrešiti, u svakodnevnom životu čoveku dođe da poludi od silne modernizacije, čovek opslužuje strojeve a ne oni njega. Dabome, to sve ovisi o tome kako se nešto prihvaća – o načinu.

Kakvim ocjenjujete stanje u Srbiji danas? Čini se da današnja Srbija nalikuje na Vajmarsku republiku – poražena i frustrirana, ali bez proživljene katarze, bez suočavanja sa stvarnošću?

Stalno spominjem da je to zato što Srbija nije doživjela vojnički poraz onako kao Njemačka. Kada je došlo do kapitulacije, Keitel je morao da potpiše predaju predŽukovomKadijević to nije uradio, nego se oni ponašaju kao da su dobili rat, a izgubili su četiri rata u nekoliko godina. To je osnov nedostatka katarze, a samim tim i nedostatak svesti o tome šta se dogodilo. Suvremeni Nemci vrlo dobro znaju šta je bilo i kako je bilo. Holokaust je svakodnevna tema, nema nijednog televizijskog programa od trideset i šest koje ja gledam, a da jednom u toku dana ne spomenu tu temu. Nekad su to diskusije, fotografije žrtava, sećanja preživele osobe, drame, igrani i dokumentarni filmovi, čak i onih par preživjelih esesovaca koji to pokušavaju relativizovati, ali to tamo ne ide! Ovde se to ne primećuje, svi se prave ludi, a na zidovima stoji Gotovina ili usred ministarstva kulture Srbije kip Draže Mihailovića.


Pretpostavka njemačke katarze je to što je Wilhelm Keitel morao potpisati kapitulaciju

Što je uzrok tome da se u četrdeset i pet godina bratstva i jedinstva nije uspio razviti taj zajednički, jugoslavenski, mi osjećaj, nego su mase jako brzo poslušale elite kada su ih nahuškale jedne na druge? Mase uvijek idu za elitama, dakle to bi u genezi bio zločin elita?

Mase su, nažalost, mase. Treba gledati te slike Hitlerovih defilea, pa to je apsolutno izluđena gomila vrlo lepih, naizgled pristojnih osoba, devojaka, žena, muškaraca, dece, svi hrle da ga pozdrave… Čovek se pita gde su se pretopili ti ljudi. Oni su kasnije postali nešto sasvim deseto, kada su četrdeset pete kopali krompir i orali Unter der Linden da bi preživeli, potpuni irealizam. Mase nisu skup pojedinaca, one podsećaju na zrnevlje na gomili. A kad počnemo da izdvajamo ta zrna, onda tek možemo govoriti to je ovako, a ono je onako. Gomila na bilo kom trgu, kongresnoj dvorani, partijskom skupu ili sletu je samo jedna mrljica, ona ne može ništa. Tu karakteristiku ljudske vrste vrlo dobro poznaju političari i manipulatori. Glavno oružje političara nisu bombe, nego ti ljudi koji su spremni za izdaju sebe samih za račun neke ideje, neke opštosti koja uopće ne postoji.

S obzirom na upravo rečeno, u vašim knjigama iz devedesetih se često pojavljuje jedna izdvojena svijest koja pokušava rekonstruirati što se desilo, suočiti se sa sveopćim raspadom. Kako bi se pisac trebao postaviti u takvoj situaciji, povući se u udobnu kulu od bjelokosti ili utjecati na društvenu situaciju?

To isto zavisi od mentaliteta nekog autora. Zatvarati se u subjektivnu kulu nema velikog smisla osim ako čovek ne stvara zaumnu poeziju ili veliki filozofski sistem, pa ga sve izvana ometa. Ali čak i takav veliki duhovni poduhvat je kontraindiciran, jer se on i stvara da bi kasnije imao velik uticaj. S druge strane ne treba imati učiteljsku navadu, tu je Brechtova uloga bila paradigmatična. Genijalni pesnik i teatarski čovek, ali hteo je da pouči narod kako treba gledati pozorište, kakav treba čovek da bude! A u svom ličnom životu je bio prilično nesređen, jurio devojke, nije to ništa nemoralno, ali to kontraindicira njegovu svešteničku ulogu da podiže kažiprst i kaže šta i kako treba u životu. To piscu nije potrebno, on se najpre treba boriti za dobrobit svoje rečenice, svog stila, za dignitet oblika svoje literature. Tim će najviše učiniti da neki pođu za njim, makar to bila samo gomila mladih pisaca ili ljudi koji ne traže trivijalnu literaturu. Time pisac i ne trudeći se postaje profet.

H-alter

http://www.h-alter.org/vijesti/kultura/ljudi-koji-izdaju-sebe

Advertisements
Gallery | This entry was posted in Culture, Life, Politics and tagged , , , , , . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s