“svi za sve, sve žrtve za sve zlikovce” Ljubodrag Stojadinović

SVI ZA NEKE
O razmeni ratnih zarobljenika u Nemetinu i dalje se mnogo govori. Uvaženi princip “svi za sve”, koji se relativno često pomenjuje u modernoj ratnoj praksi, ovde je doveden pod sumnju. Srpska javnost je (opravdano) vrlo osetljiva na bilans takvih razmera, uz uverenje da smo u dogovorenim trampama zatočenika prolazili lošije od naših neprijatelja.

Ne ulazeći u analizu normi na osnovu kojih se sačinjavaju principi, pravilo “svi za sve” ima smisao poštovanja vrhunskih etničkih i humanih kriterijuma. Na taj način se izbegava elementarna matematička kalkulacija i računica sa živim ljudskim glavama. Naravno, suština formule je plemenita, što rat sam po sebi ni izdaleka nije, pa su podvale i zloupotrebe sasvim očekivani restlovi u mukotrpnim nastojanjima da se zatočenici izbave iz zloglasnih improvizovanih robijašnica. U eri ratnog biznisa pojavili su se čak i privatni zatvori, što čitavoj stvari daje smisao neverovatnog, uz logičnu pretpostavku da lični robovi pred kraj ovog veka, daju i te kakav preystiž njihovim gazdama. Gledali smo pre neki dan uzbudljivo televizijsko svedočenje starijeg vodnika Vojske Jugoslavije Savića, koji je nagovestio da će jedno takvo privatno mučilište (kuću) srušiti lično.

Dakle, rat i haos koji ga određuju, uglavnom gase sve principe, a strah od obmane postaje jači od straha za život zatočenog saborca. Princip “svi za sve”, kad se napravi bilans, i kad ih sačinjavaju ljudi na osnovu svoje zle volje ili nepoznavanja stvari, u tumačenju čaršije postaje jednačina za gubljenje. Naravno, tu ima mesta za neshvatanje, zloupotrebe, naivnost ili preterana iščekivanja. Hrvati su uspstavili pravila da u nekim lokalnim razmenama dovode tek uhvaćene civile Srbe (među njima starce i decu), tražeći svoje zarobljene borce. Taj model je shvaćen relativno brzo, ali sve razmene su, do tog trenutka kada se u njih uključila država, imale u sebi snažan žig volje i moći lokalnih i regionalnih bosova. Još je nejasno kako je general Vasiljević “dao” Vesnu Bosanac, Antuna Kikaša i Ivana Begonju. Možda je to primer kako plemeniti princip može biti narušen ovlašćenjima koja nisu mogla biti kontrolisana. Razmena zrobljenika, naravno, ne može biti zasnovana na kontrolisanom scenarinju ucene, ali nivo iščekivanja druge strane mora biti diplomatski a ne policijski meren. Mi danas znamo šta je Vasiljević dao. Potpuno je nepoznato šta je dobio, jer tada je Kikaš bio krijumčar oružja internacionalnog ranga. Begonja davitelj vojnika u jedinstvenoj suverenoj državi a Vesna Bosanac potencijalni monstrum “u belom” tipa Mengele. Dakle, samo za njih troje tada su mogli biti izbavljeni svi, to je, možda, bila poslednja prilika da se dokažu primese nacifašizma i u načinu vođenja “hrvatske borbe za slobodu” i u modeliranju njihove medicine.

Razmena u Nemetinu je nešto sasvim drugo. Taj posao je na sebe preuzela država, poštujući isti princip koji je ranije donosio mnoge nedoumice. Svoj deo posla obavljala je i hrvatska država tako da je razmena dobila smisao međudržavnog nadmudrivanja na “ničijoj zemlji”. Pored ljudi koji su se vratili isprebijani i živi, tamo smo dobili javno priznanje možda najistaknutijeg borca za “novu” Hrvatsku g. Branimira Glavaša da je njegov san ustaška država, i da su oslobođeni zarobljenici Hrvati u stvari ustaše koje se vraćaju kući. Jugoslavija je to medijski iskoristila dobro, ali je svet prećutao ono što inače odavno zna.

Razmenjujemo zločince za žrtve, gde će nam duša: Ljubodrag Stojadinović, vojni komentator svega postojećeg

Photo: Stock

Posle nemetinske razmene, naša vojno-politička čaršija je nezadovoljna, jer su navodno ponovo razmenjene “sve žrtve za sve zlikovce”. Gledano odavde, to zaista izgleda tako, ali nepoštovanje principa koji je dogovoren u Budimpešti i odustajanje od razmene odvelo bi izvesno u smrt većinu naših ljudi koji su razmenjeni. Teza o relaciji zločinac – žrtva bila bi sasvim utemeljena da ona u Hrvatskoj nije okrenuta naglavce pa su mnogi od naših boraca bili prokaženi i osuđeni uz iste ili slične kvalifikacije. Napuštanje principa “svi za sve”, značilo bi uspostavljanje novog: suđenje po kanonima pravne države. Hrvatska, takođe, sebe smatra pravnom državom, i čitava stvar bila bi svedena na recipročno čuvanje sužanja, uz praktično odsustvo egzekutivne metode. Naime, i tamo i ovde smrtne kazne su (de jure ili praktično) ukinute.

Psihologija odmazde “širokih masa” bila bi kod nas okončana na nivou presuda. Šta bi narod dobio činjenicom da koljačica i snajperista Manda, lice bez ikakve misaone orijentacije, okapava decenijama u nekom srpskom zatvoru, a da vodnik Savić i dalje visi na šipkama za sušenje mesa u nekoj ćeliji “mnale privrede”? Verovatno ništa, osim prilike za opravdanu sumnju i u taj princip koji bi u fazi ekstrenmnih ratnih stradanja bio ubitačan.

Ne može se, naravno, zaobići priča o izvesnoj naivnosti jugoslovenske strane u Nemetinu. Hrvati su sve naše zarobljenike (i civile) obukli u uniforme. Mi smo sve njihove vojnike (i zločince) obukli u civilna odela. Ispalo je da smo razmenili (nevine) civile za vojnike čiju krivicu i nije potrebno dokazivati.

Stvar je, na našu sreću, spasao Branimir Glavaš, prepoznajući ustaše čim su ovi stupili na hrvatsku zemlju. (Ljubodrag Stojadinović)

Izdanje dnevnog lista “Politika” od 23. avgusta 1992. godine

Mediji i rat: Kako je “Politika” izveštavala 1992. godine (103)

Pripremile: e-Novine
Gallery | This entry was posted in Culture, Life and tagged , , . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s