Da li su radnici postali moderno roblje?

  good-bless-hitler

Unajnovijem Mostu RSE razgovaralo se o tome zašto su radnici u Srbiji i Bosni i Hercegovini dovedeni na prosjački štap. Sagovornici su bili Zlatan Begić, profesor Pravnog fakulteta u Tuzli, i Branislav Čanak, predsednik sindikata Nezavisnost iz Srbije.

Bilo je reči o tome zašto više ne postoji radnička klasa, o svemoćnim poslodavcima i obespravljenim radnicima, kako je devedesetih godina društvena imovina prešla u ruke tajkuna, zašto radnici u Srbiji više ne dobijaju ugovore na neodređeno vreme, kako poslanici u Bosni i Hercegovini sebi podižu plate, dok od radnika traže da stežu kaiš, koji su centri radničkog otpora u Bosni i Hercegovini i Srbiji, zašto je 200 tuzlanskih radnika krenulo put granice u nameri da se isele iz Bosne i Hercegovine, zašto propadaju štrajkovi, kao i o tome kako su radnici tuzlanske fabrike deterdženata “Dita” preuzeli fabriku, koja je bila pred stečajem, i obnovili proizvodnju.

Omer Karabeg: Da li danas uopšte postoji radnička klasa?​

Državice, koje su nastale na području bivše Jugoslavije, izgleda da su imale zadaću da rasture radničku klasu.

Zlatan Begić: Rekao bih da mi nemamo radničku klasu već proletarijat. Državice, koje su nastale na području bivše Jugoslavije, izgleda da su imale zadaću da rasture radničku klasu. Recimo, u zakonu o radu se uopće ne govori o radnicima nego o zaposlenicima. Radnička klasa je sistematski uništavana prije svega kroz uništavanje velikih sistema koje smo imali u bivšoj Jugoslaviji.

Nama su ovdje prodavali priču da nam nisu potrebni veliki sistemi već mala i srednja preduzeća. To je bila jedna od najveća podvala koja se desila na ovim prostorima. Ako pogledate ozbiljne svjetske privrede, vidjećete da se nijedna ne zasniva na nekakvim malim i srednjim preduzećima. Ta priča je bila potrebna da bi se razbili veliki sistemi i da bi svako uzeo jedan dio za sebe koji će, žargonski rečeno, da poklopi i izvuče maksimalnu korist za sebe.

Radnička klasa u Srbiji je uništena onim velikim nacionalističkim “poduhvatima“ devedesetih godina koji su nam doneli samo zlo i nesreću.

Branislav Čanak: U Srbiji ne postoji radnička klasa. Ona je uništeno onim velikim nacionalističkim “poduhvatima“ devedesetih godina koji su nam doneli samo zlo i nesreću. Ti “poduhvati“ su radnike pretvorili u pripadnike naciona. Tog momenta je radnička klasa prestala da postoji. Što je najgore, mi danas više ne vredimo ni kao pripadnici naciona, jer oni koji su nas poslali u rat devedesetih godina više ne mogu da ratuju. Sete nas se samo ponekad, kada treba da naprave neku ujdurmu, da zaprže neku tuđu čorbu. Onda nas opet pozovu, a kada im odigramo tu predstavu – pošto još uvek ima budala koji igraju te predstave – raspuste nas do sledeće epizode.

Omer Karabeg: Može li se reći da je radnik danas praktično u ropskom položaju? Poslodavac može da ga otpusti kad hoće, može da mu ne isplati zaradu, može da ga tera da radi više od 12 časova dnevno, a da mu ne plati.

Zlatan Begić: Ja mislim da problem nije u poslodavcima već u državi. Godine 1994, kada je u Bosni i Hercegovini bjesnio rat, kada u mnogim gradovima niste mogli da pređete ulicu, kada se nije znalo hoće li išta ostati od Bosne i Hercegovine, parlament je u Sarajevu donio zakon kojim je društvenu imovinu pretvorio u državnu. Država je time razvlastila one koji su izgradili fabrike i stvorili sredstva za proizvodnju, a koji su u to vrijeme bili u rovovima i na ratištu. Pravo raspolaganja tom imovinom preuzela je država, odosno vlade, odnosno stranke koje su participirale u vlasti.

U tom strašnom vremenu, kada su ljudi ginuli, neko je kalkulisao kako staviti šapu na sredstva za proizvodnju i na fabrike.

Dakle, u tom strašnom vremenu, kada su ljudi ginuli, neko je kalkulisao kako staviti šapu na sredstva za proizvodnju i na fabrike. Tada je izvršena najveća pljačka radnika Bosne i Hercegovine, jer su pravo da raspolažu fabrikama i, naravno, da ih prodaju, preuzeli časnici i jurišnici političkih stranaka. Kada su se ljudi vratili sa ratišta, došli su pred kapije fabrika koje više nisu bile njihove. Eto, tako je država ostavila radnike na cjedilu. Evo, još jednog primjera.

Pogledajte, kako vlasti u Federaciji BiH ”štite“ radnike. Kada preduzeće ode u stečaj, radnik po zakonu ima pravo da potražuje samo osam posljednjih plaća. A dešavalo se da su ljudi radili godinama, a nisu dobijali plaće. Neki su zaradili i po 30, 40 i 50 plaća koje im poslodavac nikada nije isplatio. Kada god taj poslodavac nije isplatio plaće radnicima, on je nezakonito uvećao vlastitu imovinu za taj neisplaćeni iznos, a država se i pored toga stavlja na njegovu stranu i kaže da radnik u stečajnom postupku ne može da potražuje više od osam plaća. Sve ostalo mu država oprašta. Šta se u onda dešava?

Zlatan BegićZlatan Begić

Ako se radnik odluči da povede spor pred Evropskim sudom za ljudska prava i dobije ga, neisplaćene zarade neće mu isplatiti poslodavac nego država novcem poreskih obveznika. I tu nije kraj. Tajkuni, ne samo da nisu isplaćivali plaće, nego nisu plaćali ni doprinose za penzijsko osiguranje. I onda premijer Federacije kaže da će država podići kredit od 800 miliona eura da poplaća te doprinose kako bi ljudi mogli dobiti penziju.

Dakle, država diže kredit koji će vraćati moje dijete, moje unuče i praunuče, a niko ne dira u nezakonito stečenu imovinu tajkuna koji godinama nisu davali plate radnicima, niti su uplaćivali doprinose u penzioni i zdravstveni fond. Ovdje nije problem u poslodavcu već u državi jer, ako država ne štiti radnika, poslodavac će ga tjerati da radi 12, 16, pa i 18 sati. Zato bih ja rado parafrazirao kolegu iz Srbije koji je rekao da svaka država ima svoju mafiju ali, evo, i bosanskohercegovačka mafija, izgleda, ima svoju državu.

Privatizacija u Srbiji je bila još gora nego u Bosni i Hercegovini.

Branislav Čanak: To o mafiji je rekao pokojni Miloš Nikolić, profesor filozofije sa novosadskog univerziteta, vrlo blizak saradnik sindikata Nezavisnost. Inače, privatizacija u Srbiji je bila još gora nego u Bosni i Hercegovini. U Bosni i Hercegovini je odlukom parlamenta društvena imovina pretvorena u državnu. U Srbiji se čak ni to nije desilo. Svojevremeno sam na jednom skupu pitao jednog ministra iz prve takozvane demokratske vlade kako to da se oni pojavljuju u priči o privatizaciji. On mi je odgovorio: “Pa, mi smo vlasnici“. Onda sam ga upitao: “A kada ste vi to postali vlasnici? Kojim činom?“. Umesto da mi odgovori, on je napustio taj skup. Ko je njemu dao pravo da prodaje moju imovinu i da za to nikome ne odgovara – ni za cenu, ni za posledice, ni da li će neko biti otpušten i šta će biti sa radnicima kada budu išli u penziju?

Gospodin Begić je pomenuo da je premijer Federacije BiH obećao da će uzeti kredit od 800 miliona evra da bi se ljudima obezbedile penzije. I u Srbiji su navodno obezbeđene pare da ljudima bude povezan radni staž. Mi, međutim, ne znamo ni koliko je to para, ni koliko je ljudi time obuhvaćeno, ni koliko je godina radnog staža u pitanju. Prošle godine, kada su donete izmene zakona o radu, mi smo se borili protiv smanjivanja ugovora na neodređeno vreme u korist ugovora na određeno vreme.

Smanjivanje ugovora na neodređeno vreme prošlo je u Sloveniji, prošlo je u Hrvatskoj, prošlo je i kod nas, a o posledicama niko ne razmišlja. Prošlog meseca je jedan autobus, pun putnika, sleteo sa puta neposredno pred ulazak u Beograd. Jedna žena je poginula i bilo je mnogo povređenih. Iza svega toga stoji činjenica da je vozač imao jednomesečni ugovor o radu. Morao je da stigne na vreme, jer je to od njega tražio vlasnik. Ako kasni, vlasnik mu neće produžiti ugovor i on će ostati bez posla. Vozač je mora da bira – ili će poštovati saobraćajne propise i ostati bez posla ili će praviti saobraćajne prekršaje i sačuvati posao. Odlučio se za ovu drugo i došlo je do nesreće.

Zlatan Begić: Nama sada pokušavaju da prodaju novi zakon o radu kojim se smanjuju prava radnika. Naši političari nas bombarduju pričama kako je tako i u Švedskoj i Njemačkoj. Ali zemlje na koje se oni pozivaju su, za razliku od Bosne i Hercegovine, zemlje ljudskih prava i sloboda u kojima se štite pojedinac i njegova prava. A u Bosni i Hercegovini, kada dobijete pravosnažnu presudu da vam se isplati odšteta za povredu vaših prava iz radnog odnosa, ona nikada neće biti provodena.

U Bosni i Hercegovini se zakoni selektivno provode uvijek na štetu radnika, pa oni koji su zbog divlje privatizacije ostali bez posla trpe strašne posljedice.

Vlada Tuzlanskog kantona, recimo, traži od radnika Tvornice obuće “Aida“ da se odreknu plaća koje su zaradili, a nikada im nisu isplaćene, ukoliko žele da im se uveže staž kako bi mogli u penziju. Ovdje se zakoni selektivno provode uvijek na štetu radnika, pa oni koji su zbog divlje privatizacije ostali bez posla trpe strašne posljedice. A to radi ko biva demokratski izabrana vlast koja krši i ustav ove države i njene zakone. A kada se ljudi pobune, kada dođe do demonstracija, pa i nasilja, onda nam kažu da je to napad na ustavni poredak.

Omer Karabeg: U Srbiji vlada politika štednje. Premijer Vučić se hvali kako je uspeo da ostvari budžetski suficit, a to je dobrim delom postignuto smanjenjem plata i penzija. Ko ima koristi od tog suficita?

Branislav Čanak: Taj suficit deluje impresivno, ali se nadam da nije pravljen zbog nekog rekorda. On treba da bude u funkciji stabilizacije privrednog i finansijskog sistema Srbije, ali za sada nije tako. Za to su potrebni još neki potezi, pre svega, smanjenje zaposlenih u javnoj upravi gde ponekad posao, za koji su potrebna tri čoveka, radi i 300 ljudi. Njih zapošljavaju političke partije kada dođu vlast.

Omer Karabeg: Da li je u Bosni i Hercegovini vlast smanjivala plate i penzije, mada su one toliko male, da se nema šta smanjivati. Velike su samo plate funkcionera, ali njih niko ne dira. Vi ste, gospodine Begiću, nedavno rekli: ”Uče nas da živimo od milostinje”.

Zlatan Begić: Prvo što nakon izbora urade poslanici u Bosni i Hercegovini je da sebi povećaju plaće. To su na početku mandata uradili i poslanici skupštine Tuzlanskog kantona. To je, možda, i jedina odluka koju su oni donijeli u posljednjih osam mjeseci. Ne znamo za njih, dok sebi ne povećaju plaće. Te plaće se kreću se i do 3.000 eura, a ukupna sredstva koja je kanton izdvojio za razvoj nauke u 2015. godini iznose 12.000 eura, dakle, četiri mjesečne plate jednog poslanika. To je način kako oni stežu kaiš svima nama – osim sebi.

Omer Karabeg: Rekao bih da je najveći izraz očajanja radnika u Bosni i Hercegovini bio kada je krajem prošle godine 200 radnika propalih preduzeća u Tuzli krenulo prema granici u nameri da se isele iz Bosne i Hercegovine. Vi ste ih, gospodine Begiću, tada pozvali da ne odlaze iz zemlje, već da ostanu u Bosni i Hercegovini i bore se za svoja prava. Ima li smisla ta borba?​

Primjer “Dite“ pokazuje da su sve naše fabrike mogle da rade da nije bilo pljačke koja je izvršena za vrijeme rata, dok su radnici bili u rovovima.

Zlatan Begić: Ima. Navešću vam primjer fabrike deterdženata “Dita“ koja je trebalo da ide u stečaj, ali su je preuzeli radnici po klasičnom modelu radničkog samoupravljanja – i ona danas radi. Ne može da proizvede robe koliko traži tržište. A bili su otpisani. Neki od njih su bili u onoj koloni koja je krenula da napusti zemlju. Ti ljudi su danas za svojim mašinama. Oni su ušli u fabriku, zauzeli je i čuvali da ne bi onaj ko je upravljao fabrikom iznio mašine i ostalu opremu. Građani Tuzle su podržali radnike “Dite“, pomažu im da plasiraju robu, kontaktiraju distributere. Primjer “Dite“ pokazuje da su sve naše fabrike mogle da rade da nije bilo pljačke koja je izvršena za vrijeme rata, dok su radnici bili u rovovima.

Neko je donio zakone po kojima su radnicima oduzete fabrike i nakon toga je uslijedila privatizacija koja je išla po političko-tajkunskim vezama. Da ste samo vidjeli te likove koji su bili zaduženi za privatizaciju. Sigurno im ne biste dali da vam nabavljaju robu ni za piljarnicu. A mi smo tim ljudima dali u ruke naše velike sisteme, naše gigante koji su bili prepoznatljivi u čitavoj Evropi, pa i u svijetu. Nas nije opljačkao Al Kapone, nas su opljačkali domaći drumski razbojnici koji su za sobom ostavili jasne tragove. Kada bi na vlast došli ljudi koji bi bili spremni da se obračunaju sa korupcijom, mnogi od njih bi završili u zatvoru.

Omer Karabeg: Da li je u Srbiji bilo slučajeva poput “Dite“?​

Nekome ne odgovara da preduzeća, koja su preuzeli radnici, uspešno posluju.

Branislav Čanak: Bilo je više takvih slučajeva. Jedan od njih je slučaj “Jugoremedije“ iz Zrenjanina koji će verovatno neslavno završiti, iako su radnici – ne znam kojim čudom – pobedili. Međutim, nakon toga je počelo gušenje tog preduzeće i ono neće opstati. Jednostavno, nekome ne odgovara da preduzeća, koja su preuzeli radnici, uspešno posluju. To bi bio dokaz da su i druge fabrike, koje su budzašto prodate, mogle da rade. Vlast ne želi takve dokaze. Malo više “Dita“ u Bosni, malo više “Jugoremedija“ u Srbiji bili bi vrlo poražavajući za ovu kliku koja drži vlast. To bi bio dokaz da se je moglo i drugačije, ali vlast nije dala. To su neugodni svedoci koje treba ukloniti.

Omer Karabeg: Može li se reći da je Tuzla centar radničkog otpora u Bosni i Hercegovini? Iz Tuzle su krenuli oni veliki protesti u februaru 2014. godine.

Zlatan Begić: Drugog centra nema. I u bivšoj Jugoslaviji Tuzla je bila značajan industrijski centar. Tuzla je od prvih demokratskih izbora u Bosni i Hercegovini do danas i centar otpora nacionalizmu. Zato ona ne odgovara ni Sarajevu, ni Banjaluci, ni Mostaru. Tuzla je mjesto u kome žive rudari, bravari, radnici iz fabričkih hala. Ja sam radničko dijete. Moja majka je bila radnik, moj otac je bio radnik, moj djed je bio radnik, moja nena je bila radnik. To je jedna duga radnička tradicija koju čak ni rat nije mogao da naruši.

Omer Karabeg: Ima li su Srbiji gradova koji bi se mogli nazvati centrima radničkog otpora?​

Imamo preduzeća koja su jednom nogom u grobu, ali to niko neće da im saopšti.

Branislav Čanak: Ne može da se izdvoji neki centar, ali svaki deo Srbije može da postane Tuzla. U to nema nikakve sumnje. Imamo preduzeća koja su jednom nogom u grobu, ali to niko neće da im saopšti. Ta preduzeća se nalaze u grupi koja je u takozvanom restrukturiranju, pa, ako restrukturiranje uspe, neko će ih navodno kupiti. Ko će ih kupiti, pod kojim uslovima i šta će biti sa zaposlenim – o tome niko ne govori. Nedavno je jedna firma, nakon restruktuiranja, prodata jednom Italijanu tako što mu je za svako radno mesto u preduzeću plaćeno 9000 evra.

Branislav ČanakBranislav Čanak

Novi vlasnik je obećao da će firma zarađivati milione, širiti poslovanje i zapošljavati nove ljude. Pre neki dan se spakovao i otišao – i niko ne zna gde je. Da li će onaj ko je doveo Italijana odgovarati? Ne. Da li ga neko iz vlasti proziva? Ne. Prozivaju ga radnici, ali ih niko ne sluša, jer ih je u međuvremenu od nekoliko stotina ostalo samo stotinjak. Oni su sada na ulici, ne znaju gde je gazda od koga potražuju desetak plata, a još uvek se ne zna ni da li im je uplaćivao doprinose.

Omer Karabeg: Ima li smisla štrajkovati ili je to u sadašnjim uslovima, kada je sva moć u rukama poslodavaca i države, borba koja je unapred osuđena na popast.

Zlatan Begić: Mi smo u februaru prošle godine u Bosni i Hercegovini imali demonstracije na kojima je bilo desetine hiljada ljudi. Ti protesti su na kraju poprimili i nasilnu dimenziju. Zašto? Nije bilo rukovodstva, nije bilo organizovane snage koja bi stala na čelo demonstranata. Čak su se i sindikati ogradili od tih protesta. Zbog toga su ljudi u Tuzli napravili nešto što se zove Sindikat solidarnosti koji okuplja radnike propalih preduzeća i sve druge zaposlene koji žele da pristupe tom sindikatu.

Rukovodstvo tog, ja bih ga nazvao, državnog sindikata je pod kontrolom partijskih elita i zato nema radničkog otpora.

Država je na jedvite jade dozvolila registraciju Sindikata solidarnosti jer, za boga miloga, ona ima svoj sindikat preko koga drži radnike u pokornom stanju. Rukovodstvo tog, ja bih ga nazvao, državnog sindikata je pod kontrolom partijskih elita i zato nema radničkog otpora. Eto, to je razlog zašto štrajkovi ne uspijevaju.

Omer Karabeg: Imam utisak da su radnici u Srbiji u svojim protestima nekako razjedinjeni. Svako štrajkuje samo za sebe, nema one neophodne radničke solidarnosti.

Branislav Čanak: Na žalost, mi imamo malo radničke solidarnosti. Ja treba da štrajkujem i kada nisam lično ugrožen, ali je ugrožen onaj pored mene. Ljudi, međutim, ćute, jer računaju – ako budem ćutao dobiću platu idućeg meseca. Ćute i oni koji kažu – pa, neće valjda i mene zakačiti. Ali, varaju se, ni oni neće idućeg meseca dobiti platu, i oni će ostati bez posla. Sećam se da je jedno preduzeće u jednom gradu u centralnoj Srbiji mesecima štrajkovalo, a da radnici iz tri preduzeća u istom gradu, koja su se nalazila u istoj situaciji i imala iste probleme, nisu svojim kolegama poslali čak ni pismo podrške. Onda je mečka zaigrala i pred njihovim vratima, ali tada nisu mogli da zovu u pomoć one radnike koji su nedavno štrajkovali, jer je njihovo preduzeće bilo ugašeno. Inače, kad štrajkujete, jedini način da skrenete pažnju na sebe je da uradite nešto izuzetno.

Pred nama se isprsio jedan sistem koji je potpuno otuđen od radnika i nijedan štrajk ga ne može pobediti.

Recimo, radnici građevinsko-industrijskog kombinata Prvi maj Lapovo štrajkovali su mesecima, ali se niko nije na njih obazirao. Onda su jednog dana izašli iz preduzeća i legli na prugu Beograd- Niš. Istog dana je došao Ivica Dačić koji je tada bio ministar unutrašnjih poslova. On im je ispričao bajke, oni su se skolonili sa pruge i opet nisu ništa dobili. I taj štrajk se završio neuspehom. Pred nama se isprsio jedan sistem koji je potpuno otuđen od radnika i nijedan štrajk ga ne može pobediti. Može privremeno, on se tada primiri da bi se na prvoj krivini vratio u punoj snazi. Taj sistem ne možemo oboriti štrajkom. Nama treba jedan društveni proces koji će da nas izvuče iz ovog mraka, a to ne može nijedan štrajk da uradi.

Da li su radnici postali moderno roblje?.

This entry was posted in Politics. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s