Bogdan Bogdanović: Beograd za četnike

pobednik-beograd 2

*Srbija se u poslednjih deset godina pretvorila u javni četnički pokret, otkud, po Vašem mišljenju, odjednom toliki broj pristalica Draže Mihailovića?

Mislim da se ona nije pretvorila, već se godinama dobro prikrivala. Kad je došao Josip Broz, Srbi su se zaljubili u njega i pevali mu “ljubičice bela”. Kada je on otišao, oni su pustili brade. Stanje u Srbiji je tragično. A najveća tragedija je u mozgovima ljudi. Bojim se da je srpska tragedija dugo pripremana, mnogo pre komunističkog perioda. Ona vuče svoje korene iz polovine devetnaestog veka, od Ilije Garašanina i njegovog “Načertanija”. Jako je kriva naša inteligencija ili bolje rečeno poluinteligencija. Samo pogledajte drastični primer – Srpsku akademiju nauka i umjetnosti. Oni su sebe potpuno isključili i nema Akademije u svetu koja s njima komunicira.

Razgovarala: Mirha Dedić

Bogdan Bogdanović, arhitekta, profesor, pisac, pripada garnituri najpoznatijih srpskih intelektualaca. Ljudi ga najviše pamte iz vremena kada je bio gradonačelnik Beograda (1982-1986). Autor je mnogih partizanskih spomenika – Mostar, Travnik, Bihać, Jasenovac, Vukovar, Sremska Mitrovica…

Prije dvadeset godina dao je ostavku na članstvo u SANU-u, a šest godina kasnije postao jedan od osnivača i članova Međunarodne akademije arhitekture. Početkom devedesetih zbog antimiloševićevskog angažmana (čuveno pismo Slobodanu Miloševiću i CK SK Srbije) istjeran je iz svog ateljea i aternativne škole u Malom Popoviću, a 1993. godine pod političkim i fizičkim pretnjama napušta Beograd i odlazi da živi u Beč. Danas je član Bavarske
akademije lijepih umjetnosti, a među priznanjima bilježi i Hoerderevu nagradu. Nakon osam godina po drugi put se nakratko obreo u Beogradu, gđe je za naš list dao, kako sam kaže, “u svom životu posljednji intervju ove vrste”.

*Profesore Bogdanoviću, prošlo su već dvije godine od odlaska Miloševićevog režima a Vi se i dalje ne vraćate u Beograd iz kog ste izgnani. Šta vas sprečava da se definitivno vratite kući i prestanete biti apatrid?

Lane sam prvi put, nakon osam godina, boravio u Beogradu, ovo mi je drugi put. Iz njega sam bežao jer smo stvarno bili brutalno progonjeni. Na stepenicama su nam ispisivali smrtne presude, neki od tih znakova još se nalaze po zidovima zgrade, uznemiravali su nas telefonom, provaljivali u stan…

E, sada se treba vratiti u jednu klimu koja je vrlo teško prihvatljiva. Ovde su moje knjige i dobri prijatelji. Kada ovde dođem svež iz Beča, vidim da su oni, iako hrabri i istrajni do kraja, ipak jako umorni i izmoždeni. To su divni ljudi kao što je Latinka Perović, Sonja Biserko i ljudi iz Beogradskog kruga. Kažem im, trebalo bi da se vratim, a njihov odgovor na to je – “Nikako”! Bitno je to moje fantomsko osećanje da je ovo jedna replika Beograda i, strašno je reći, replika ljudi, jer su svi već sami sebe preslikali u neko drugo stanje. Mislim na populus, na Beograd koji ja poznajem. Vidi se po tome da je nešto tragično preživljeno.

Ja sam svestan da sva ova ubistva i pokolje nije moglo da čini devedeset ljudi. Činile su to stotine, na hiljade možda. Ja sretnem mladog, simpatičnog momka a da ne znam da je možda bio snajperista u ovom ili onom ratu. Nelagodnost izaziva osećanje da su pomešane žrtve i oni koji su spremni da ih ponovo prave.

SRPSKA EMIGRACIJA SASTAVLJENA JE OD BARABA

*Postoji mišljenje da je srpska dijaspora mnogo radikalnija i više nacionalistička nego što su današnji građani Srbije. Kakav je, zapravo, politički profil srpske dijaspore i koliko su ljudi poput Vas, Bore Ćosića, Vidosava Stevanovića, Dušana Makavejeva, pravi reprezenti raspolozenja i političkih stajališta srpske intelektualne emigracije?

Srpsku emigraciju predstavljaju barabe. Niti su oni stvarni intelektualci, niti su pametni Srbi. Oni čine vrlo lošu uslugu srpskom narodu jer tamo u Americi i na Zapadu, ljude vide da to nije nikakva intelektualna oligarhija već su to verski li politički fanatici. I oni su užasno anahroni, njih ni ovdašnji nacionalisti više ne razumeju. Srpska emigracija nije dala blistave intelektualce, nije dala jednog Joneska kao što su dali Rumuni, nije dala, recimo, Gombroviča kao što su dali Poljaci. Nema velike pameti u srpskoj emigraciji.

*Vi ste autor mnogih spomenika u BiH, Hrvatskoj i Srbiji, da li su ih četničke grupe i organizacije skrnavile u posljednjih deset godina i u kakvom se oni stanju danas nalaze?

U poslednja tri dana s grupom profesora Arhitektonskog fakulteta iz Beča obilazim po Srbiji spomenike čiji sam autor. Mogu reći da su u dosta dobrom stanju. Čačanski mauzolej koji je bio jedan od najvećih mojih spomenika fizicki nije oštecen, ali je išaran. Pažljivo sam iščitavao sve poruke, u njima nema političke mrznje, uglavnom piše “Ceca voli Đoku” i slično.

Međutim, izgubio je svoj svečani karakter. Na Popinji i Kruševcu su jako dobro očuvani. Išao sam u Jasenovac i jako me obradovalo kada sam video da je spomenik u dosta dobrom stanju. U Bihaću takođe, nažalost, za Travnik ne znam. Čuo sam da je jedan deo pao. Smatram da je u Travniku moj najezoteričniji spomenik. U to vreme imao sam autoriteta više nego što mi je bilo potrebno pa sam se upuštao u neke metafizicke spekulacije. To je spomenik koji beleži borbu dobra i zla, u Travniku su to dvoglave zmije, koje simbolišu smenjivanje ciklusa vremena. Ja sam spemenike i pravio tako da podsećaju da smo živi. Jedan od mojih najlepših doživljaja u životu je bio kada mi je u Beču prišla jedna mlada žena i počela nešto tiho da govori. Pitao sam je o čemu je reč, a ona je kazala – “znate, ja sam Mostarka i mene su roditelji napravili na vašem spomeniku.”

U Mostaru sam bio dva puta i video da je spomenik dosta išaran, nalazi se na desnoj obali i na njemu su se mnogi iživljavali. Njega je dograbila fino mediteransko rastinje tako da sada podsećč na neku Borhesovu pricu- “grad u džungli”. Zbog toga sam ja insistirao da se ta vegetacija oko njega ne seče.

Međutim ja sam bio potpuno ravnodušan kada su skrnavljeni moji spomenici u Mostaru i Vukovaru. Nezamislivo mi je bilo da žalim za gomilom kamenja a nema čitavih gradova niti ljudi u njima. U Vukovaru su spomenik oštetili braća četnici. Oni tada nisu ni znali da ruše spomenik podignut srpskim žrtvama, verovatno nisu ni imali pojma šta je to. Bilo je samo rokaj i ruši.

AVNOJSKE GRANICE BILE SU DOBRO NAPRAVLJENE

*U posljednje vrijeme po Srbiji i Republici Srpskoj podižu se spomenici Draži Mihailoviću, nedavno je jedan podignut u Brčkom. Koji je to ahitektonski pravac i da li on uopšte ima neku umjetničku vrijednost?

Taj u Brčkom nisam video. Ali sam u Srbiji video dva i dovoljno mi je da znam o čemu se radi. To su kao figure uglavnom ružni amaterski spomenici. Međutim, spomenik Draži Mihailoviću je moralni, ali i intelektualni prekršaj, za naciju koja podiže spomenik jednom saradniku okupatora.

*Dubrovnik, Vukovar, Sarajevo i Srebrenica, gradovi su koji su najtragičnije stradali u rušilačkim akcijama srpske vojske. U njima nije bilo dovoljno protjerati ljude već je uništeno njihovo kulturno bogatstvo, kao što je recimo Vijećnica ili Zemaljski muzej u Sarajevu. Zbog čega je, po Vašem mišljenju, ubijana i kultura jednog naroda?

Tu su dva elementa, imate razjarenu nacionalističku komponentu, a isto tako postoji spontanitet primitivca koji ruši što god ne razume. Siđe čovek sa planine i ugleda neke čudne znake i simbole, koje ne razume i on to ruši. Mi smo u Beogradu na TV gledali kako na prilazima Sarajeva ljudi sa crnim maskama vade cedulje iz džepova da vide da li su došli na pravu adresu, pa ne mogu da pročitaju ili ne mogu da se snađu, ali dođu u grad sa ciljem da ga sruše. Onda idu dalje i naprave Srebrenicu. To je bila mržnja radi mržnje.

Kad god ispočetka mislim o svemu što nam se desilo, dođem do zaključka da se dekompozicija Jugoslavije mogla napraviti bez ijedne ljudske žrtve. Nakon svih ratova, ostale su avnojske granice republika koje nisu mogle da se promene jer su bile jako dobro napravljene.

*Da li i dalje ostajete pri tvrdnji da su intelektualci bili prethodnici srpskog nacionalizma koji je uništio Jugoslaviju?

To i nisu bili intelektualci, to je bila poluinteligencija i to se krčkalo i kod Srba i Hrvata, revidirale su se neke istorijske nepravde. Međutim, sve je to obavila poluinteligencija koja je svoje ideje i stavove gradila po srpskim kafanama. Komunisti ideolozi, kao i ostali, puste brade i postanu savetnici cara. Takva preobraćenja su sa intelektualno-moralnog stanovišta bila neprihvatljiva.

*Da li, po Vašem mišljenju, u Srbiji moze doći do dekontaminacije srpskog mentaliteta s obzirom da i dalje ima Vojislava Šešelja, Vuka Draškovića i Vojislava Koštunicu?

Ne može. Danas sam vodio svoje prijatelje iz Beča na ručak. Gledam one silne predizborne plakate, a na njima je i nekadašnji bokser Branislav Pelević,kandidovao se čovek za predsednika. Kad ga pogledate, jasno vam je da gledate ubicu. Gosti su me pitali da li je to socijalista, kazao sam nije, on je ubica. Politička situacija u Srbiji je jako mračna i ako ima neko kome se može dati poverenje, to je sasvim sigurno Miroljub Labus. Kad bi on pobedio, to bi bio veliki znak ozdravljenja srpske pameti. O Koštunici imam veoma loše mišljenje. On je jedan ludak, ispražnjen, prepolovljen čovek. Koštunica vrlo pažljivo skuplja sve najgore što je ostalo od Vukovih četnika i ostalih barapskih desnih partija i od njih pravi svoje biračko telo, a to je uvod u fašizam. Koštunica smatra da i zločin u Srebrenici treba dokazati, da mi ne znamo šta se tamo događalo. Međutim, ko je jednom video – a ja sam dva puta – sarajevska groblja, tu je onda kraj priče. Zoran Đinđić je slatki mali pokvarenjak, pametan je i nije nacionalista. Bio sam spreman da mu oprostim onog vola na Palama, u momentu kad je ovog drugog poslao u Haag. Ali je sutradan uveo veronauku u škole. Škola je u Evropi nadkonfensionalna ustanova, a ovde je valjda nešto drugo.

*Kakva je, po Vašem mišljenju, uloga Crkve u jednom veoma neobičnom i neviđenom poimanju pravoslavlja, pri tome mislim na aktivnu ulogu sveštenika u ratu, ali i u društvu. Taj uticaj je naročito vidljiv kod omladine koja se organizuje u ultradesničarske organizacije kao što je”Obraz”?

Moji utisci kada sam posljednji put bio u Beogradu i prošetao do čaršije prema Sabornoj crkvi bili su stravični! Tom prilikom sam video tolike mantije da me spopao užas. Nikada u Srbiji to tako nije bilo. Srpsko pravoslavlje je bilo mnogo bolje u vreme moje mladosti nego sada. Kada me je pop krstio, ja sam ga popiškio, a pop je kazao “imaš pravo, sine”. Bio je
jedan sasvim drugi ton, a ovo sada je nešto mračno rusko-grčko. Tu ima strašno bolesnih ljudi. To će u Srbiji potrajati još desetak-dvadeset godina, što je dovoljno da se upropasti jedna generacija. Veliki su grehovi Srpske pravoslavne crkve. Ona pre svega mora da se postavi prema svom velikom ideologu kojeg su proglasili za sveca – Nikolaju Velimiroviću. To je čovek koji je bio zastrašujući antisemista, pozivao je javno na uništavanje Jevreja. To znači da su temelji srpskog pravoslavlja vrlo diskutabilni. O srpskoj crkvi mislim sve najgore. Imam razumevanja za kulturni kler, ali naša crkva je užasno antiintelektualna i arhaična. Ona sada dolazi sa srednjovekovnim modelom.

SMISAO SRPSKOG IZVINJENJA

*Kako danas gledate na Vaše proročanstvo od prije četiri godine, da će nakon svih katastrofa u Vukovaru, Srebrenici i Sarajevu, na kraju Beograd biti bombardovan?

Mnogi su to proročanstvu okretali protiv mene, kao da sam ja tražio bombardovanje Beograda! Smešno je da jedan Bogdan Bogdanović iz Beča diriguje NATO-u – hajde malo bombardujte Beograd. To su idioti koji ne sastavljaju uzroke i posledice. To je kao kad ide primitivac ulicom i prođe pokraj vas, pa mu se učini da ste ga opčarali, onda se saplete i padne, zbog toga što je pao, on trči da vas ubije. Bombardovanje je bilo neprijatno, ali znao sam da će se desiti i nije me iznenadilo. Time se pokrivaju gomile drugih grehova, pre svega oni koji su za vreme bombardovanja obukli uniforme. Niko se tada nije upitao zašto je do toga došlo. Domanović je napisao “Vođu”, a mi smo ga u stvarnosti odigrali.

*Koliko je Beograd arhitektonski i materijalno uništen i da li je NATO ubijao duhovno kao što je to radila Miloševiceva vojska?

Beograd je znatno više stradao od Miloševića nego od NATO-a. Beograd je grad u raspadanju. Bombe su pogodile dva-tri ministarstva, koja su tada bila prazna jer bilo dojavljeno. Nažalost, žrtvovani su neki ljudi prilikom bombardovanja zgrade Televizije. Međutim, moja generacija zna šta znači bombardovanje, ovo sada je bilo prazna priča ili besmislica.

Beograd je gotovo pedeset godina bio simbol bratstva i jedinstva, a u poslednjih deset godina nekada kosmopolitska metropola pretvorena je u konzervativnu sredinu sa snažnim elementima šovinizma.

*Šta treba učiniti kako bi Beograd ponovo bio onakav kakav je bio dok ste Vi bili
gradonačelnik?

Zastrašujući je izvoz ljudske pameti iz Beograda. Pametni ljudi odlaze, a ostaju ovi koji po kafanama vode politiku. Trebalo bi obezbediti da sva beogradska deca ostanu da rade ovde. To bi isto trebalo učiniti i u Sarajevu i Zagrebu, sprečiti odlazak ljudske mase.

*Srbija se u poslednjih deset godina pretvorila u javni četnički pokret, otkud, po Vašem mišljenju, odjednom toliki broj pristalica Draže Mihailovića?

Mislim da se ona nije pretvorila, već se godinama dobro prikrivala. Kad je došao Josip Broz, Srbi su se zaljubili u njega i pevali mu “ljubičice bela”. Kada je on otišao, oni su pustili brade. Stanje u Srbiji je tragično. A najveća tragedija je u mozgovima ljudi. Bojim se da je srpska tragedija dugo pripremana, mnogo pre komunističkog perioda. Ona vuče svoje korene iz polovine devetnaestog veka, od Ilije Garašanina i njegovog “Načertanija”. Jako je kriva naša inteligencija ili bolje rečeno poluinteligencija. Samo pogledajte drastični primer – Srpsku akademiju nauka i umjetnosti. Oni su sebe potpuno isključili i nema Akademije u svetu koja s njima komunicira.

*Svojevremeno ste se časno i hrabro povukli iz SANU-u. Objasnili ste to tako

što vam se “ti tipovi nisu sviđali”. Da li se išta u Akademiji promijenilo?

Ne znam da li se promenilo, jer me oni ne interesuju i ne pratim šta rade. Ali mislim da se ništa nije promenilo. Kad se glupost ušanči, ona je definitivna…

*Da li zagovarate i dalje ideju da se Srbi moraju ispričati Albancima na Kosovu?

Ja mislim da Srbi treba generalno da se ispričaju svima u bivšoj Jugoslaviji i to da se ispričaju na jedan pitomi način. Ne da kažu mi smo veliki krivci, već jednostavno – izvinite što smo vam sve ovo napravili. Malo ljudi iz Beogradskog kruga koji su se tu ideju mnogo borili nisu puno postigli. Jer se više slušalo šta priča neka baraba, nego šta se govori u Paviljonu Veljković.

Lane kad sam prvi put došao u Beograd doživeo sam veliki šok kad sam u izlozima knjižara ugledao neke silne vojvode. E, tu vidite koliko je Srbija tragično zaostala, i koja je to retardacija. Danas je na Zapadu nezamislivo da se pojave takve monografije i da se uopšte neko seti ko su bile vojskovođe u Prvom svetskom ratu kao što je, recimo, maršal Foš, a kamoli da se pišu romani o njima. A ovde su to romančine, i to narod čita. Zbog toga je moja prognoza za braću Srbe veoma mračna. Neće se oni istrezniti dovoljno i neće doći taj trenutak kada će reći sada ćemo mi da shvatimo stvarno šta smo uradili pa ćemo da se opametimo. Ako Miroljub Labus prođe na izborima, to će biti jedina svetlost na kraju tunela, u suprotnom, biće jako mračno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ JE KRVAVA BUDALA!

*Kako biste nakon svega što nam se dogodilo ocijenili prirodu pošasti zvane Slobodan Miloševic?

Ja sam rekao da o njemu neću više ni reč da progovorim, jer sam na njega potrošio više pameti nego na nešto zaista pametno. Morao sam da se mučim i da sebi rastumačim ko je on i šta je on zapravo. Za njega se slobodno može reći da je lopov što se vidi i, naravno, ubica, to se isto vidi. On je u početku bio veliki antinacionalista, on je čak mene u Gradskom komitetu hteo da zakači zbog nacionalizma. Oni su svi bili protiv nacionalista, pre nego što su pustili brade. Često sam razmišljao šta bi bilo da njega nije bilo. Ali onda bi bio neki drugi Milošević. U onom Gradskom komitetu u kojem sam ponekad sedeo, bilo je bar dvadeset “kvalitetnih” Miloševića, ali pokvarenijeg i odvratnijeg nije moglo da bude. Ali sličnih nekih gluparanja između socijalizma i nacionalizma bi sigurno bilo.

Međutim, Milošević je jedna veoma krvava budala. I ovo je zaista poslednji put da dajem intervju ove vrste. Javno kažem, neću više njime da se bavim. Jasno mi je da su se desile užasne i krvave stvari, ali treba pričati o tome šta dalje. To se u Srbiji apsolutno ne vidi.

(Slobodna Bosna, 30.08.02.)

This entry was posted in Politics. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s