nešto iz antropologije: Ne vređajte krave!

krave pevaju

Piše: Svetlana Slapšak

Mislim, naravno, na potpuno opravdano ogorčenje koje se diglo posle – teško je definisati – kolumne, teksta – šta god da je to bilo, u autorstvu uspešne objavljačice pismenih poslova različitih žanrova diskurza, Natalije Dević. Opravdano se grmelo protiv izdavačke politike Danasa, u koju danas (sic!) polažemo ono što je od nade ostalo, onako kako smo to pre malo više od deset godina polagali u Vreme. Opravdano se grmelo i protiv autorke same: nema ko se nije istresao na nju sa najstrašnijim seksističkim i opscenim natuknicama koje su, opet opravdano, bile očekivane. Sav taj bes i prezir, u doba kada su svi neprekidno traumatizovani i skoro nesposobni da pokajnički ćute, donekle je razumljiv. Mene je, priznajem, u ovom trenutku više iznerviralo muljanje i šištanje druge i društveno neuporedivo uspešnije autorke, o Kusturici i Bernar-Anri Leviju: no svako ima svoju granicu ključanja.

Koji je osnovni problem sa Natalijom Dević? Nisam dvosmislena, ali mislim da je to problem dimenzija. Natalija Dević je u građenju svog uspeha upotrebila već više od četvrt veka uspešan recept, u kojem sastojci i poreklo nisu važni, jedino što određeni stilski dodaci idu sa rodom. Lik je došao u Beograd da tu zaigra na kartu koja sigurno uspeva – prostaštvo, zasnovano na mržnji prema drugome. I uspelo je. Krivite Kardašijanke ili domaće uspešnice u stvarnosnoj televiziji, svejedno je. Domaći model tu nosi ključne odrednice, jer je umešan u pravljenje istorije, i to krvave istorije.

Besneti u ovome slučaju, a ne setiti se drugih, i nemati raščišćenu situaciju u javnom određivanju građanske svesti, pristojnog i nepodnošljivog, nema nikakvog smisla. Drugim rečima, imali bismo pravo da tako reagujemo da smo stvari sa odgovornošću za rat, nacionalizam i dugotrajnu štetu koju su načinili pravovremeno raščistili. Sećamo li se možda književnih aspirantkinja koje su na četničkim rejvovima govorile da im se „prirodno“ diže desna ruka u pozdrav? Organizatorke tih rejvova u kući sa svetlom prošlošću, koja se slikala sa međunožnim guslama? Pedigriranih dama koje su skakale unaokolo sa vencima belog luka i u crnom donjem vešu? Priredbi iza fronta, naročito u različitim privremenim srpskim državama, gde se mastilo, slastilo i zarađivalo, urlajući i pevajući sa vojničkih kamiona? Pisca koji je, vozeći se isto tako iza fronta, prepoznavao mržnju na potiljku žene druge narodnosti? Daj mi da okinem jednu, haubicom iznad Sarajeva? Akademika koji su uporno besedili iz grobova punih krvi, popova koji su blagosiljali puške i zločince, filmova sa mladuncima koji skaču u kamione koji voze na front, jer su ih užasno iznervirale debele mirovnjakinje u bundama? TV spikerki koje, u providnoj suknji i sa dekolteom neposredno iznad pupka govore „E neće moći!“, drugih koje sa naglo izraslim metarskim folklornim kikama i u uniformama izveštavaju o našim borcima, a oni, podrigujući diskretno, pokazuju voz što vozi bez šina…Koliko je danas javno prisutnih i plaćenih koji se bez trunke kajanja i sećanja osećaju pozvanim da bez prestanka rade isti unosni posao? I u principu su bolje smešteni, snabdeveni, uhlebljeni i cenjeni nego oni na čijim su se rebrima vežbali njihovi tigrovi, orlovi i druga zverad pre odlaska na front… Primer uspešnog DJ koji je na početku rata u Bjeljini odigrao replay iz Kubrikove Mehaničke pomorandže za objektiv Rona Haviva, možda je najupečatljiviji primer. Sve smo to zaboravili, dopustili ponovno pojavljivanje istih likova, nije bilo nikakve moralne lustracije, ni diskretnog prećutkivanja odnosno blage kontrole toga ko, šta, kako i gde lupa – da i ne govorimo o pravnim postupcima. Deo onih koji su se ranije borili za mir smatrali su da to treba da naplate posle oktobra 2000: to je podrazumevalo da mirno sarađuju i u istom gradu žive sa onim ranije pomenutima. Deca iz uzgred i sporadično navedenih krugova danas ponavljaju potpuno isti recept: uspeh je u prostaštvu, u Beogradu. Slikaj me na Adi, u „klubu“, u olupini kola sa troje mrtvih, na kraljevom dvorištu, kako blejim, ričem, pljujem, pijem, povraćam, sasvim je svejedno – ja sam Beograd.

Natalija Dević samo ponavlja date i proverene mogućnosti i, objektivno gledano, pomera granice. Oni sa druge strane granice, izmoždeni iseljavanjem, isključeni iz svih mogućnosti, ponekad i preživljavanja, ostareli, u svom protivljenju i saosećanju imaju sve manje prostora. A za to snose svoj deo istorijske odgovornosti. Natalija Dević je sasvim pravilno, još dok se u Cetinju spremala da osvoji Beograd, ocenjivala da je najuspešnije ono prostaštvo koje sjedinjuje naše neprijatelje i moje štikle, sa nešto silikona između. I u poređenju sa mnogo većim projektima mnogo gorih gorogana prostaštva, to je zaista zanemarivo. Na kraju krajeva, imamo „socijalne mreže“ da se na miru isplačemo, nasmejemo svojim duhovitostima i zajedljivosti, ismejemo likove poput ovoga, budemo malo zlobni, malo kritični, jako pametni, ne retko užasno depresivni. Sa nešto malo napora, mogli bismo organizovati, umesto vređanja nežnih, pametnih, mučenih i svakodnevno žrtvovanih preživara, neki bojkot imena, neko isključivanje koje bi sasvim izvesno smanjilo radost Natalije Dević pri narednom uređivanju kućnih finansija. Kako izgleda, ne možemo ni to.

A o nečemu temeljnijem i efikasnijem nema ni smisla govoriti.

Ne vređajte krave! | Peščanik.

This entry was posted in Politics. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s