Da bismo naučili nešto o kosmopolitizmu, a ne samo o ksenofobiji, mogli bismo da se ugledamo na ove “divljake”.

sirijac_906872S1

OVAJ DJEČAK (10) JE POTPUNO SAM DOŠAO OD DAMASKA DO BEOGRADA

Danas Kišjuhas: Stranci dolaze!

“Stranci dolaze! Oteće nam radna mesta i grinfild investicije! Zaraziće nas bolestima! Bombaški će se samoubiti! Prefrigani dezerteri, glume patnju, a nose trenerke, ajfone i zlato! Evropa i Amerika ih vatikanski upumpavaju ovamo da bi nas, pravoslavne, porazili iznutra! Spustite roletne i zaključajte vrata! Sakrijte žene i decu!”

Ukratko, ovako je moguće opisati desničarski narativ o hiljadama izbeglica koje poslednjih meseci prolaze kroz Srbiju na putu ka Zapadnoj Evropi. U pitanju nije karikatura, već iskreni izliv ksenofobije u mozak: od glavnog starešine grupe Dveri Boška Obradovića (“Zahtevamo od Vlade Srbije da pooštri mere zaštite i podigne zidove na granici Srbije. Azilantski centri predstavljaju socijalni, ekonomski, demografski i bezbedonosni rizik za Srbiju”) i Vojislava Šešelja (“Mađari su bili pametni, pa su počeli da podižu zid. Naše vlasti bi trebale da pohapse sve za rat sposobne muškarce koji su došli iz Sirije, jer oni su vojni begunci”), preko predsednika opštine Kanjiža, bivšeg azilanta Mihalja Bimba (“Migranti ne poseduju najosnovnije elemente opšte inteligencije i kulture”), sve do teoretičara zavere Dejana Lučića (“Ako oni prezime ovde oni će večito ostati. Pošto ima mnogo neudatih žena, biće vrlo skoro 200, 300 hiljada muslimana u Srbiji i za nekoliko godina postaćemo Islamska Republika Srbija. Ti momci koji dolaze, to su prikriveni ratnici.”) i kolumnistkinje sa potpeticama Natalije Dević (“Bula je sad toliko da su počele da nas odmeravaju … Temperatura raste. Kao i broj čudnih stranaca u Beogradu.”). Kako to da svi oni priželjkivači Velike Srbije istovremeno ne žele Srbiju velikog srca?

Ne pomaže ni to što ovi ksenofobni diskursići nemaju nikakve veze ni sa činjenicama ni sa zdravim razumom. Pristižu islamski fundamentalisti, kažete? Ne, već ljudi koji beže od islamskog fundamentalizma glavom bez obzira, dobro osećajući kakvo je to zlo na svojim stopalima i koži. Uostalom, apsolutno niko od ovih izbeglica sa Bliskog istoka ne odlazi u malobrojne džamije po Srbiji, već radije uzimaju predah pod vedrim nebom. Biće da im je Alaha koji ne odgovara na njihove molitve sigurno dosta. U pitanju su azilanti koji bi da se nasele u Srbiju i otmu nam poslove i žene? Jok, azil traže samo zato da bi dobili pravo na 72 sata boravka u Srbiji, a zatim ove tragično prekratke sate ama baš svi do jednog koriste za putovanje od Preševa do Horgoša, ka Nemačkoj ili Švedskoj (bogatim državama sa najvećim kvotama za azilante). Važi, ali posredi je sigurno evropska zavera koja izbeglice namerno preusmerava jedino u napaćenu Srbiju? Opet šipak. Od preko 4 miliona sirijskih izbeglica, u Turskoj se nalazi 1,8 miliona (u 25 izgrađenih kampova), u Libanu se nalazi 1,2 miliona, u Jordanu 600.000, u Iraku 250.000, u Nemačkoj 100.000, a u Švedskoj 40.000 ljudi. Užas koji vidimo po Balkanu (i okrećemo glavu od njega) zapravo je marginalni ili manji deo humanitarne katastrofe nazvane “građanski rat u Siriji”.

Sva ova fino upakovana bezdušnost, međutim, nije rezervisana samo za Srbiju. Sklonište za izbeglice u gimnaziji u nemačkom gradu Nauenu nadomak Berlina je zapaljeno tokom vikenda, dok su se neonacisti u Hajdenauu (pored Drezdena) sukobili sa policijom. Pre toga, u Italiji su spaljivali dušeke ispred centara za migrante u protestima protiv “afrikanizacije” njihove zemlje. Desničarska vlada u Danskoj je otišla i korak dalje: zakupila je marketinški prostor u turskim novinama, ali ne da bi među izbeglicama reklamirala nekakvo Karlsberg pivo već poruku “Ne dolazite ovamo”. Uostalom, prisetimo se Norvežanina Andersa Brejvika, koji je hladnokrvno ubio 77 partijskih omladinaca u “njegovoj borbi” protiv islamskih imigranata i multikulturalizma. Ali možda najiskreniji i brutalno ogoljeni stav bledolikih o najezdi stranaca došao je nedavno i sa druge strane bare – od strane bahatog milijardera i potencijalnog predsedničkog kandidata republikanaca Donalda Trampa. Ovaj samozvani borac protiv političke korektnosti, kada ga je upitalo za meksičke imigrante, takođe se založio za izgradnju zida i jednostavno je obrazložio: “Kada nam Meksiko preko granica šalje svoje ljude, oni ne šalju svoje najbolje ljude, već one koji imaju mnogo problema i koji sa sobom donose te probleme. Oni donose drogu. Oni donose kriminal. Oni su silovatelji.” Rasistički prosto i prostačko.

Otkud to? Zašto i čemu to? Pasivne agresije, racionalizacije i teorije zavere, brige za srpstvo, za naše žene? Kako je moguće da neki pripadnici ljudske vrste rasizmom, a ne solidarnošću i empatijom, reaguju na prizor unesrećenih stranaca? Refleksno ksenofobno, kao da ih je kucnulo po kolenu u lekarskoj ordinaciji? Odgovor je, kao i obično, u našim glavama. Centri u mozgu i neurohemikalije koje su povezane sa percepcijom drugog i drugačijeg istovremeno su povezane sa našim emocijama i sa donošenjem odluka. I na jedan način razmišljamo u unutargrupnim kategorijama, a na drugi način kada se u blizinu ušunja neko iz druge grupe. Važi, ali zašto? Zašto su nam mozgovi tako nakaradno poslagani da biblijski volimo bližnjeg svog, a puni smo mržnje prema onom daljem svom? Ovaj odgovor se nalazi u istoriji, ali onoj važnijoj istoriji – evolucionoj istoriji naše vrste.

Naime, pre nego što nam je na pamet pala poljoprivreda, mi smo desetinama hiljada godina živeli kao lovci-sakupljači. U 90-95% svoje istorije na Zemlji, čovek je živeo u okvirima međusobno izolovanih, a iznutra blisko povezanih plemena. A ovako su milionima godina živeli i čovekovi preci, zbog čega i mi danas u lobanjama nosimo mozak iz kamenog doba. U takvom kontekstu, razumno je da postoje duboko ukorenjeni strah, zebnja ili skepsa prema strancima. S jedne strane, bolje je pretpostaviti da su ljudi sa druge strane brda opasni, a ne bezopasni. Takvo uverenje nas čini opreznijim i pripremljenijim na nevolju. Naši naivni, optimistički i kosmopolitski orijentisani preci koji su tumarali do suseda često su završavali kao njihova večera ili trofej od kostiju. Što znači da su neretko brisani iz populacije bez šanse da se unaokolo rasplode, odnosno bez potomstva. A pogledajmo i u naše najbliže rođake – dakle, u šimpanze (a ne u strinu i striku sa sela). Zbog borbe za žen(k)e i ostale resurse, šimpanze su ekstremno teritorijalne životinje. I, ukoliko uhvate da se šimpanza iz druge grupe šunja po njihovoj teritoriji, oni tog nesrećnika tuku, grizu, a neretko i ubiju. Takođe, često se organizuju u hijerarhijske grupe i pokreću istinske ratove, uz prateće genocide, usmerene prema susednim hordama šimpanzi. I Aušvic i Srebrenica i Ruanda su refleksije ovog primordijalnog instinkta, zaodenutog u političke ideologije, uz dašak lične patologije. A baš kao što su pred najezdom ljudi iz drugog plemena srpski desničari zabrinuti za srpske žene, i šimpanze su pred šimpanzama iz druge horde zabrinute za svoje ženke. I ovo nije metafora ili šarmantna analogija – na delu su isti mehanizmi u mozgu.

S druge strane, agresija i nepoverenje prema tuđinima ili strancima paralelno sa tim osnažuju saradnju i bliske veze unutar grupe. Jer nema boljeg načina za osnaživanje kohezije među ljudima od zajedničkog neprijatelja, odnosno od narativa o strancima čija najezda preti i vreba. Prisetimo se samo gotovo toplog i brižnog susedskog zajedništva iz 1999. godine, čim zaurlaju sirene za vazdušnu opasnost. I kako se, kad prođu, odmah vratimo sitnim zavistima i sporečkanjima oko korišćenja biciklane i predsednikovanja kućnim savetom. Ljudske zajednice koje su obnavljale i verovale u priču o opasnim strancima i zajedničkom neprijatelju, od pećinske vatre do televizije, bile su uspešnije i preduzimljivije. Ako gajimo više nepoverenja prema strancima, gajićemo više poverenja jedni među drugima. I ostavljaćemo više potomstva iza sebe. Drugim rečima, hoćemo dokaze za evoluciju putem prirodne selekcije? Ne moramo gledati u prelazne fosile po prirodnjačkim muzejima, dovoljno je da pogledamo u sopstvenu ksenofobiju u ogledalu. Jednostavno je, o(p)stajali su pesimistični i oprezni ksenofobi, i mi smo njihova deca. I zato je ljudska životinja i bila i ostala toliko sklona toj fundamentalnoj dinamici – Mi versus Oni. I zbog tih kognitivnih mehanizama toliko spremno ratujemo sa susedima i marginalizujemo ili diskriminišemo one drugačije u sopstvenoj zajednici ili grupi. Društvo i kultura su se nasadili posle, ponudivši utešne mitove kao racionalizacije naših prirodnih, preponskih sklonosti. Atinjani/varvari, hrišćani/pagani, civilizovani/divlji, beli/obojeni, arijevci/Jevreji, Evropljani/migranti, sve su to varijacije na istu temu ljudske mentalne prirode. One koja voli da pripada grupi i koja voli da ne voli tuđina.

Pa ipak, nije ni to toliko jednostavno. Naša prirodna istorija zapravo je neobični koktel sukoba i saradnje, ksenofobije i solidarnosti. Tačnije, čovek i mozak mu su pomalo licemerne i kalkulantske pizde. Duž svoje istorije čovek je umeo da blisko sarađuje sa strancima onda kada je od te saradnje imao koristi. Ovo postaje očigledno kada pogledamo u ljude koji i danas žive onako kao što su stotinama hiljada godina živeli naši preci – tzv. afrički Bušmani, odnosno pripadnici plemena !Kung (uzvičnik je onaj “klok” ili pucketaj jezikom, sećamo se “Bogovi su pali na teme”). Naime, pripadnici jednog !Kung plemena hodaju kilometrima i kilometrima do naseobina drugih !Kung plemena, po suncu i žegi, samo da bi im poklonili neke sitne i simbolične darove. Isto rade i ovi drugi zauzvrat. Slične prakse, potražiti Mosa ili Malinovskog na polici, postojale su i među mnogim drugim “primitivnim” narodima. Na ovaj način zapravo, svi oni grade odnose kooperacije ili saradnje i u širim okvirima od svojih plemensko-uskogrudih. Jer, ko će ga znati, bolje je biti dobrodošao među strancima ako nešto u sopstvenom plemenu pođe po zlu. Da bismo naučili nešto o kosmopolitizmu, a ne samo o ksenofobiji, mogli bismo da se ugledamo na ove “divljake”.

Živimo u svetu u kojem različiti “stranci” zaista neprekidno dolaze ili su odavno tu. Mnogi od nas, noseći mozak iz Kamenog doba među ušima, zbog toga se osećaju nelagodno. Koliko god živeli u razvijenim, sedelačkim, masovnim i složenim društvima koja su daleko od tog Kamenog doba i u kojima je takvo razmišljanje anahrono, iracionalno i opasno. Pleme i plemenska logika su, ponekad, sudbina. Pa ipak, možemo da naučimo nešto i od naših drugih bliskih rođaka – bonobo majmuna (a ne tetke i teče u Kanadi). Koji se ponašaju sasvim drugačije od agresivnih i ratobornih zemara šimpanzi. Naime, kada se dve grupe bonoboa susretnu, postoji neko početno nepoverenje i skepsa. Međutim, oni ovu napetost ili tenziju rešavaju – neobaveznim seksualnim odnosima. Zatim se dugo bište i trebe od parazita, i svako nastavi svojim putem. Dakle, umesto konstantnog ratovanja i agresivne teritorijalnosti, bonoboi sa strancima imaju “varijante”, odnosno kres-partije ili čak istinske orgije. Na nama je da odlučimo na koje srodnike ćemo se ugledati, te čiji rođački savet i primer ćemo slediti.

Source: Dnevni list Danas | Kišjuhas | Stranci dolaze!

This entry was posted in Politics. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s