Kišjuhas: Pariz je život

 the Bataclan in Paris minutes before the attack by terrorists in the french capital that left more than 120 people dead on

U avgustu sam proveo par blistavih nedelja u Parizu. Bio je to šesti ili sedmi put da dolazim, na (još) jedno posve lično, sekularno hodočašće.

Ovog puta, odseo sam u divnom, malom hotelu “Verlen” u Ulici Sent-Maur, u pariškom 11. arondismanu, odnosno kvartu. U pitanju je vibrantno susedstvo koje je ušuškano između kanala Sen Marten, Trga Republike, Bastilje i groblja Per-Lašez, živahno presečeno ulicom Oberkampf, jednom od (mnogih) glavnih mesta za izlazak mladih Parižana i onih koji se tako osećaju. Ceo arondisman je prenapučen kafeima, barovima, “braserijama”, (neo)bistroima, pekarama, kao i restoranima iz svih krajeva planete – francuskim (regionalnim), internacionalnim, afričkim, japanskim, latinoameričkim, kineskim, bliskoistočnim i američkim. I, šmirantski se uživljavajući u ulogu “flanera” (flâneur), svako jutro sam pio kafu u (ovom) kvartu, menjajući jedan simpatični kafe za drugi. Malo posmatrajući prolaznike, a malo listajući digitalne stranice knjiga na tabletu. Dve avgustovske “Fusnote” (130 – “Sapiens protiv čoveka” i 131 – “Usamljena planeta”) napisane su upravo u kafeima 11. arondismana. Zatim sam šetao do mnogih obližnjih pekara po fantastično krckave sendviče, kiš lorene, pite sa jabukom, peciva sa suvim grožđem, te mitološke kroasane. U obližnjem drakstoru sam, pomalo jeretički prema francuskom vinu, kupovao zanatsko ili “kraft” pivo. Kada padne veče, vraćajući se “kući” u hotel nakon celodnevnog tabananja po Parizu, na ulicama “mog” kvarta su me čekale armije mladih, veselih i prezanimljivih ljudi svih mogućih geografskih, etničkih, kulturnih i seksualnih porekla i orijentacija, kako uživaju u muzici, plesu, piću i cigaretama. Ovo je bio moj Pariz, kao i Pariz mnogih drugih koji su imali to zadovoljstvo da ga istinski – žive.

Tri meseca kasnije, upravo taj arondisman ili kvart bio je predmet sinhronizovanih terorističkih napada od strane Islamske države. U petak u pola deset uveče, pored kanala Sen Marten, i na oko 900 metara od hotela u kojem sam odsedao, napadači su otvorili vatru na posetioce kafea Le Karijon i azijskog restorana Peti Kambož, usmrtivši 15 ljudi. U isto vreme i u blizini, napadnuti su gosti italijanskog restorana La Kaza Nostra, uz još pet žrtava. Takođe u ovo vreme, na 15-ak minuta hoda od “moje” ulice iz avgusta meseca, ubijeno je najmanje 19 posetioca restorana La Bel Ekip. Konačno, u masakru u koncertnoj dvorani Bataklan, na bulevaru Volter i na samo 700 metara od ulaza u “moj” hotel, nastradalo je najmanje 89 posetilaca koncerta. Od ukupno 129 žrtava, njih 128 bile su podmuklo i kukavički pokošene baš u ovom neobičnom kvartu (jedna je bila kod Stadiona Francuske). Drugim rečima, meta terorista nisu bili globalno poznatiji prostori poput Ajfelovog tornja, katedrale Notr Dam, Monmartra, Trijumfalne kapije i Jelisejskih polja – oko kojih se takođe motaju i gužvaju horde Parižana i turista. Ne, bila su to mesta gde lokalci žive i uživaju u svojim svakodnevnim životima. I ova činjenica zapravo ponajbolje govori o smislu i o suštini napada na Pariz od 13. novembra.

Malo šta povezuje napade na ovih nekoliko mesta u 10. i 11. arondismanu, osim činjenice da su se žrtve napada – dobro provodile. U restoranu, u kafeu, u izlasku, na muzičkom koncertu. Raniji pažljivo osmišljeni teroristički napadi obično su ciljali jasnu simboličku metu (zgrade Svetskog trgovinskog centra i Pentagona) ili konkretne ljude (karikaturiste i satiričare Šarli Ebdoa). Dok je nakaradna simbolika ovog terorističkog napada pre svega bila udar na – dobar život. Na Joie de vivre. Na radost i zadovoljstvo u hrani, u piću, u razgovoru, u muzici, u životu samom, kao svojevrsnoj sekularnoj religiji francuskog načina egzistencije. Ovo je, međutim, topla voda ili rupa na saksiji na koju malo obraćaju pažnju analitičari, komentatori i profesionalni poznavaoci prilika koji, očigledno, nikada nisu kročili u ovaj deo Pariza. A ni ne mora se previše razbijati glava ili nabijati žulj šetnjom – upravo su ti razlozi eksplicitno navedeni u tekstu kojim Islamska država preuzima odgovornost za napad. Prema zločincima ove paradržave, napadnuti su francuski simboli “perverzije” ili “iskvarenosti”. Pariz je označen kao “glavni grad prostitucije i opscenosti”, pariške ulice kao “aleje poganosti”, a koncert u Bataklanu kao “raskalašna žurka prostitucije”.

Ako izuzmemo ideološko-klerikalni vokabular iz kojeg vrišti seksualna frustracija, u pitanju jesu bile “dobro” odabrane mete, uprkos nasumičnoj paljbi. Napadnut je sam način pariškog života, u susedstvu koje najbolje ilustruje taj i takav život. Jer, kako o mestima koja su napadnuta svedoče lokalci, kafić Le Karijon bio je dobar lokal sa jeftinim pivom, restoran Peti Kambož mesto sa odličnom klopom, picerija Kaza Nostra je spravljala sjajne pice, a klub Bataklan beše vrhunsko mesto za koncerte i žurke. I zato, Pariz nije napadnut (samo) zato što je Francuska nedavno uputila nekakve nosače aviona ka Persijskom zalivu. Već i zato što u Francuskoj devojčice idu u školu, a žene voze automobile. Jer tamo postoje sloboda govora i javnog izražavanja. Jer se slobodno piju vino i pivo, a jede meso i “čistih” i “nečistih” životinja. Jer se tolerišu lake droge i homoseksualci. Jer se zakoni pišu na osnovu kakvog-takvog društvenog dogovora, a ne prepisuju iz “svetih” knjiga od pre par desetina vekova. Jer se vodi ljubav pre braka. Jer se poredak pokušava zasnovati na razumu, a ne na dogmi. I jer se napredak želi videti i ostvariti na ovom svetu, a ne posle smrti. I zato što se u Karijonu, Peti Kambožu i Bataklanu dobro pije, jede i đuska. Zato što se, naprosto, voli život.

I zbog svega toga nije u pitanju rat Francuske i Islamske države, ni sukob civilizacija Zapada i (Bliskog) Istoka (niti civilizacije i varvara), a ponajmanje hrišćanstva i islama. Već večita borba između onih ličnih & političkih, kulturnih i društvenih poredaka koji počivaju na ovozemaljskom i onih koji počivaju na onostranom. U pitanju je sukob između onih koji vole život i onih koji vole smrt. Erosa i tanatosa, u neku ruku. Uostalom, Islamska država i razni džihadisti su već poubijali hiljade i hiljade ljudi zato što su ti ljudi, između ostalog, šopingovali u Bejrutu, bili na letovanju u Egiptu, vozili se metroom u Madridu ili Londonu, išli u školu u Rusiji, išli na posao u Njujorku, crtali karikature, bili Jevreji, pili kafu u Mumbaju, kupovali ribu u Nigeriji, posmatrali Bostonski maraton, sunčali se u Tunisu, a sada i bili u restoranu, kafeu ili noćnom klubu u Parizu petkom uveče. Uostalom, niko to preciznije nije rekao od Osame bin Ladena, u razgovoru sa pakistanskim novinarom nakon napada 11. septembra: “Mi volimo smrt. Sjedinjene Države vole život. To je razlika između nas.” I nije to ništa novo, mnoge ideologije i organizacije u istoriji su volele smrt i upravo ih je to činilo neodoljivo privlačnim. Sledbenici ovakvog pogleda na svet smatraju da su uključeni u dramatičnu borbu koja je nešto više i veće od (njihovog i tuđeg) života, i nalaze zadovoljstvo u tome. Džordž Orvel je još 1940. godine napisao da je fašizam u psihološkom smislu čvršći i snažniji od hedonističke zamisli sveta. Hitler nikada nije ponudio dobru zabavu, već samo borbu, opasnost i smrt – podigavši time poveći deo nacije na noge. Ne smemo zatvarati oči pred emocionalnom privlačnošću ideja i pokreta koji vole i koji seju smrt. Zapaljivo je popaljivo.

S druge strane, džihadisti se jesu prevarili. Rečima komičara i satiričara Džona Olivera: “Ako ste u ratu sa Francuskom oko kulture i životnog stila, u startu ste najebali”. Ili, vanvremenskim i besmrtnim rečima i slikama Žoana Sfara, karikaturiste Šarli Ebdoa, a koje zaslužuju prenos u celini: “Francuska je stara zemlja gde se zaljubljeni grle slobodno. Pariz je naš glavni grad, mi volimo muziku, pijančenje, uživanje. Vekovima su ljubitelji smrti pokušavali da nam oduzmu ukus života. Nikad nisu uspeli. Oni koji vole, oni koji vole život, na kraju su jedini nagrađeni. Prijatelji iz celog sveta, hvala vam za “#MolitveZaPariz”, ali religija nam više nije potrebna! Naša vera ide muzici! Poljupcima! Životu! Šampanjcu i radosti! #ParizJeZaŽivot. Naši neprijatelji su oni koji vole smrt. Ljudi koji su večeras umrli izašli su da žive, da piju, da pevaju. Oni nisu znali da tako objavljuju rat. Ljubitelji smrti, ako bog postoji, on vas mrzi. I vi ste već izgubili, i na zemlji i u raju. Jebeš smrt.”

Pariz je baš zato i moj glavni grad. Središte sopstvenog, ličnog univerzuma prema kojem gravitira ili oko kojeg se vrti i kovitla sve ostalo. Slobodni i kosmopolitski prostor koji je – baš iz tih kafea i salona – izlučio i planeti podario prosvetiteljstvo i sekularizam. Slobodu, jednakost i bratstvo, revolucionarnu frazu koja, iskovana u gvožđu, izbija iz fasade svake škole i univerziteta, ministarstva ili vrtića u gradu. Mesto na kojem se aktivno i strastveno slave i pojedinac i susedstvo, i razum i dobar provod. Telesna zadovoljstva i prolazne vrednosti, kao jedine stvari sa smislom u kosmičkom besmislu. O kojem su i onako prvi drobili baš filozofi sa pariške Leve obale. Ovaj veličanstveni i životni duh Pariza danas živi upravo u podlo i sramotno ranjenom 11. arondismanu, gde sam imao sreću da živim, šetam se i pišem par avgustovskih nedelja. U pitanju je bio fascinantan i gotovo nestvarni amalgam radničkog i hipsterskog, multietničkog i interkulturnog. Sa malenim i zgodnim kafeima na uglu, jeftinim prodavnicama voća i povrća, vrhunskim zanatskim pekarama, bizarnim dragstorima, fantastičnim restoranima, pun duha, vedrine, smeha i života. Autentičan, kosmopolitski, gusto naseljen i pre svega – živ. I to je ono što teroristima smeta i što ne mogu da podnesu. Ali njihove bombe i mitraljezi neće ugasiti ovo svetlo jednog boljeg sveta u malom. Jednog pojma, ideala i fascinacije za sve dobronamerne ljude sveta. I preživeće kafei, poslastičarnice, restorani, klubovi, pekare, koncertne dvorane i bliska susedstva kao autentično francuski pokreti otpora najnovijem fašizmu i zlu koje ne podnosi život.

I to je lekcija koju svi treba da ponesemo iz Pariza, kao i iz ovih zlih i naopakih događaja. Uredno poslagani stolovi bašti kafea u Parizu su nove linije fronta ili nove barikade: između onih koji vole smrt i onih koji vole život. Ispijanje café crčme u kafeu u Parizu, ali i na bilo kom drugom mestu na svetu, zapravo je čin pobune i čin prkosa. I oduvek je bio, samo se valja podsetiti na to. Pobuna i otpor su i smeh, intimnost, pivo, razgovor, ples, trač, kroasan, poljupci, cigareta, seks, pita od jabuke, pesma, vino, kao i buđavi sirevi pride. Ne zaboravimo na to i vežbajmo te male subverzije telesnog i strastvenog: života vrednog življenja. Pobedili su samo ako nas nateraju da zavolimo smrt. Birajmo grad svetlosti umesto pustinje tame, birajmo život umesto smrti.

Source: Dnevni list Danas | Kišjuhas | Pariz je život

This entry was posted in Politics. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s