Aleksandar Ler: “Sie sehen, wie die Dinge sind, diese serbischen Gerichten wird uns rehabilitieren!!!”

Russland, Generäle Löhr und W. v. Richthofen

“Bratee, Vidiš kako stoje stvari, ovi srpski sudovi će da nas rehabilituju!!!”  Aleksandar Ler

Srđan Milošević: Da je iz Srbije mogli bi da rehabilituju i Aleksandra Lera

13.02.2016
Ljudmila Cvetković

“Uzmimo primer generala Aleksandra Lera, koji je bio zadužen za ovaj prostor, ono što ga deli od rehabilitacije je sama činjenica da on nije imao prebivalište na teritoriji današnje Republike Srbije. Po svim drugim karakteristikama njegov proces formalno-pravno nije bio ništa bolji od procesa koji je vođen protiv Draže Mihailovića”, navodi Milošević.

Nedić, o čijoj se rehabilitiaciji trenutno raspravlja pred sudom, snosi odgovornost za Holokaust kao neko ko se nalazio formacijski na čelu okupacione uprave, odnosno kvislinškog režima, navodi istoričar Srđan Milošević.

“Antikomunizam je na jedan banalan način rehabilitovao sve ono što je bila suprotnost komunizmu. Potreba da se izvrši izmeštanje groba i spomenika Dimitrija Tucovića sa Slavije je još jedan u nizu obračuna sa socijalističkim nasleđem”, smatra Milošević.

Naš sagovornik odgovara i na pitanja mogu li se procesi u Srbiji porediti sa onima u Hrvatskoj, te po čemu je iskustvo Srbije specifično u odnosu na druge istočnoevropske države, gde takođe svedočimo rehabilitaciji desničarskih ideologija.

RSE: Može li se uopšte objasniti apsurd da se u parlamentu donosi Zakon o kompenzaciji za imovinu žrtava holokausta, a da se istovremeno pred sudom odvija proces za rehabilitaciju Milana Nedića?

Milošević: Može. Može se objasniti zato što je preovladalo stanovište da Vlada Milana Nedića, ni on lično, niti bilo ko, nema nikakvu odgovornost za ono što se dešavalo sa Jevrejima u okupiranoj Srbiji, da tu ne postoji odgovornost Nedićeve Vlade u Holokaustu. To naravno nije tačno. Ta perspektiva nije ispravna, ta odgovornost postoji. Ona nije ista kao odgovornost okupacionih snaga koje su najveći deo tog monstruoznog posla oko Holokausta obavili, uključujući sabiranje jevrejskog stanovišta i njihove egzekucije. Ali aparat okupirane Srbije, na čijem je vrhu bio Milan Nedić, je u različitim segmentima, logistički, u svemu tome učestvovao, sa predajom spiskova, hapšenjem i hvatanjem onih Jevreja koji su se skrivali po Beogradu i unutrašnjosti okupirane Srbije.

Holokaust je proces u kojem nije samo pitanje da li je neko neposredno izvršio egzekuciju nad jevrejskim stanovništvom. To je jedan vrlo širok proces i postupak u kojem su bili, na različitim nivoima, uključene različite strukture. Jedna karika u tom lancu je bio i Nedićev aparat. U tom smislu i Nedić lično nosi odgovornost kao neko ko se nalazio formacijski na čelu te okupacione uprave, odnosno kvislinškog režima.

RSE: Kakva je bila uloga Vlade Milana Nedića u oduzimanju imovine Jevrejima?

Milošević: Kao i u slučaju privođenja i egzekucije, ubistava jevrejskog stanovništva, i u toj konfiskaciji imovine, najveću ulogu je igrao zaista okupator – Nemci. Nedićev aparat je bio jedna karika u tom lancu. Postojala je jedna vrsta logističke podrške učešća u tome. Država Srbija je zvanično postala titular imovine koja je bila oduzeta od Jevreja i pojavljivala se kao neko ko je oglašavao i učestvovao u prodaji nekretnina koje su ostale iza jevrejskog stanovništva. Jedan deo su otkupili predstavnici Nedićevog aparata, tog režima, pojedini funkcioneri. U tom segmentu je postojala odgovornost Vlade Milana Nedića. Ne može se reći da nikakve odgovornosti nije bilo. Svaki segment odgovornosti u takvom sistemu zločina suštinski je veliki.

RSE: Tokom rasprave o Predlogu zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine od žrtava Holokausta, koje nemaju živih zakonskih naslednika, u parlamentu se povela rasprava i o Nediću. Poslušajmo jedan insert iz te rasprave.
Rasprava o Milanu Nediću u Skupštini Srbije
RSE: Da li je Milan Nedić verovao u Hitlerovu politiku? Da li je uopšte bitno u šta je verovao ili je bitnije šta je radio?

Milošević: Ja sam isto želeo da krenem od toga. I rekao bih da to zapravo jeste suština. Tu je ključno ono što je delatnost Milana Nedića. Njemu u tom smislu pripada jedna istinski neslavna uloga. Mislim da se za određenje fašizma može uzeti ono što je u delu politikologije i istraživanja fašizma uveo britanski istraživač fašizma Grifin, koji je odredio jednu minimalnu definiciju fašizma. Opredelio je kao fašističke, pojednostavljeno govoreći, one pokrete koji su se zalagali za ono što je on nazvao “ponovno rađanje nacije”, nekakva obnova nacije, koja je navodno ugrožena od komunista, suseda i tako dalje, sa tim naravno rasističkim komponentama.

U tom kontekstu mislim da je ispravno opredeliti i Vladu Milana Nedića, odnosno preciznije reći, tu ideologiju, kao fašističku. To nije bio nemački nacional-socijalizam, nije bio ni italijanski fašizam. Svi su ti pokreti imali neke svoje specifičnosti.

Mislim da se ta ideologija može označiti kao fašistička, tim pre što je u pitanju neko ko je do kraja rata vrlo dosledno sarađivao sa nemačkim okupatorom. U tom smislu je potpuno irelevantno šta je Milan Nedić lično mislio o Hitlerovoj pobedi i o toj ideologiji. Pri tome, ipak je bio blizak tome. Imao je izrazito rasističkih stavova. Naravno da Milanu Nediću nije bila prihvatljiva Hitlerova teza o Slovenima kao nižoj rasi, ali je Jevreje video kao nižu rasu, on je Rome video kao nižu rasu. To je način na koji je taj sistem funkcionisao u okupiranoj Srbiji.

RSE: Kako se onda može govoriti o Nediću kao o žrtvi? Čujemo takav argument u javnoj diskusiji, od kako je krenuo proces rehabilitacije, pa takve izjave daju čak neke vaše kolege istoričari. Može li se govoriti o Nediću kao žrtvi, bez obzira na njihove argumente da je on primio više stotina hiljada srpskih izbeglica iz Hrvatske, Bosne, da nijedan srpski vojnik nije poslat na Istočni front?

Milošević: Oko prijema izbeglica je potrebno jedno razjašnjenje. Između vlasti NDH i nemačkog okupatora postoji jedan sporazum o iseljavanju jednog broja srpskog stanovništva iz te tvorevine, tzv. NDH. To je bila jedna vrsta obaveze koju je Nedić morao da preuzme, budući da je to bilo uspostavljeno kao dogovor između ustaške vlasti i nemačkog okupatora. Razmere iseljavanja srpskog stanovništva sa prostora NDH su bile mnogo veće i od onih koje su bile planirane. Odigravale su se mnogo većom dinamikom, pa su u pojedinim fazama, čak i nemačke vlasti iz Srbije, upozoravale da je iseljavanje Srba iz Hrvatske jako veliko i da prostor okupirane Srbije to ne može da podnese.

Nedićeva vlast je te ljude prihvatila. Oni su bili razmešteni po Srbiji. Jedan deo je, kao što sam rekao, bio predviđen da bude iseljen, a drugi deo je bežao od terora i od ustaškog noža i onoga što je te ljude čekalo u Hrvatskoj. U tom smislu Nedić nije imao neki drugi izbor. Nije mogao staviti blokadu na Drini, niti je on bio neko ko je to mogao da učini, s obzirom da je bio izrazito nacionalno opredeljen, jedan čak ekstremniji nacionalista.

Međutim, pravo pitanje je koliko je Nedić spasao Roma? Koliko je Nedić spasao Jevreja? Koliko je spasao porodica pripadnika partizanskog pokreta koje su bile monstruozno ubijane? Nisam siguran da na bilo koji način, bez obzira na broj srpskog stanovništva koji je našao utočište u Srbiji, ne samo iz Hrvatske, nego i sa prostora tadašnje velike Albanije, to može relativizovati odgovornost Milana Nedića.

Sudovi danas pišu istoriju

RSE: Da li se pitanje rehabilitacija istorijski spornih ličnosti može prepustiti sudovima? Da li nam sudovi danas pišu istoriju?

Milošević: Moje je duboko uverenje da to ne bi smelo da se dogodi, ali to se dogodilo. U Srbiji je donet Zakon o rehabilitaciji. Sudovima je prepušteno da raspravljaju o stvarima koje su se dešavale pre 70 i više godina. U tom smislu smo stavljeni pred svršen čin, da sudovi danas pišu istoriju, bez obzira što je to upakovano u jednu priču da je reč o proceduralnim pravnim pitanjima.

Mislim da je malo ljudi koji misle da sudskom rehabilitacijom Dragoljuba Mihailovića nije rehabilitovan on i njegovo istorijsko delovanje bez obzira što je formalno-pravno posmatrano samo poništen jedan sudski postupak.

Mislim da je jako važno da mi shvatimo da se i u javnosti te sudske rehabilitacije doživljavaju kao potvrda da je neki pojedinac u istoriji delovao na način koji je suprotan onome što je do tada prikazivano. Zaista, mislim da je malo ljudi koji misle da sudskom rehabilitacijom Dragoljuba Mihailovića nije rehabilitovan on i njegovo istorijsko delovanje bez obzira što je formalno-pravno posmatrano samo poništen jedan sudski postupak.

Mislim da tu ima i malo cinizma, u smislu da to ne znači da on nije odgovoran za zločine, to ne znači da ne postoji njegova odgovornost za kolaboraciju tih trupa, koje su njemu lično bile podčinjene, sa okupatorima, to samo znači da sudski postupak nije bio korektan. To je zaista cinično, bez obzira što je to formalno-pravno tačno. Uveren sam da se u javnoj percepciji to na taj način ne doživljava.

Ono što je tu dodatno problematično u takvom nekom postupku, evo uzmimo primer Aleksandra Lera, generala, koji je bio zadužen za ovaj prostor, ono što ga deli od rehabilitacije je sama činjenica da on nije imao prebivalište na teritoriji današnje Republike Srbije. Po svim drugim karakteristikama njegov proces formalno-pravno nije bio ništa bolji od procesa koji je vođen protiv Draže Mihailovića. Da ne govorimo o tome da je u procesu koji je vođen protiv Draže Mihailovića, suđen i Dragi Jovanović, koji je za većinu ljudi koji nešto znaju o tom periodu nesumnjivo odgovoran za brojne zločine, ubistva, teror. Kako je moguće sada tvrditi da je isti proces u slučaju Dragog Jovanovića bio korektan, a u slučaju Dragoljuba Mihailovića nije? A reč je o jednom procesu na kojem su obojica suđeni.

Još jedan od paradoksa Zakona o rehabilitaciji je slučaj profesora Pravnog fakulteta Dragoljuba Jovanovića. On je bio politički suđen u Kraljevini Jugoslaviji 30-tih godina. On je čak bio i u zatvoru. Posle Drugog svetskog rata zbog svog suprotstavljanja komunističkim vlastima takođe je završio u zatvoru. Dragoljub Jovanović je rehabilitovan samo za taj period robije koju je proveo u socijalističkoj Jugoslaviji. Da li je onda poruka tog zakonodavca da je to što je on robijao politički u Kraljevini Jugoslaviji u redu i da je to bilo opravdano?

RSE: Da li je rehabilitacija desničarskih ideologija u Srbiji proizašla iz pogrešne stereotipne i ostrašćene kritike prakse komunističke države posle 1945. godine?

Taj otklon od socijalizma, to je bila komunistička partija i bili su komunisti ali je sistem bio socijalistički, ima pre svega veze sa tim radikalnim i u nekim manifestacijama gotovo histeričnim otklonom od socijalističkog nasleđa. To nije specifičnost Srbije. To se dešava po čitavoj Istočnoj Evropi.

Milošević: Lično sam uveren da jeste. Uveren sam da taj otklon od socijalizma, to je bila komunistička partija i bili su komunisti ali je sistem bio socijalistički, ima pre svega veze sa tim radikalnim i u nekim manifestacijama gotovo histeričnim otklonom od socijalističkog nasleđa. To nije specifičnost Srbije. To se dešava po čitavoj Istočnoj Evropi. Po mom dubokom uverenju je to ključni aspekt. Čini mi se da je taj obračun sa nasleđem socijalizma nešto što i dalje gura ova društva u desno.

RSE: Još jedna tema je otvorena ove nedelje. Kome smeta Dimitrije Tucović, pa se njegov grob i spomenik izmeštaju sa Slavije? Vi kažete da je već tri decenije prisutna revizija srpske socijaldemokratije jer Tucovića smatraju “pretečom komunista”.

Milošević: Tako je. Čak je i antibirokratska revolucija počela pokličom: “Nije Tucović u pravu!”. To se odnosilo na njegove tekstove o srpsko-albanskim odnosima. U suštini reč je o tome da se Dimitrije Tucovićopravdano, uslovno govoreći, smatra pretečom jugoslovenskih komunista. I oni sami su na neki način sebe videli kao deo te vertikale koja uključuje i ličnost Dimitrija Tucovića.

Izmeštanje njegovog spomenika i groba sa Slavije je takođe deo tog odnosa, pre svega prema činjenici da je on tu sahranjen od strane režima, koji je danas, na različite načine prikazan kao neprihvatljiv, koji je na neki način i satanizovan. Onda se kaže da su ga tu doneli komunisti i da ga treba pomeriti, a pri tom je on bio izdajnik srpskih nacionalnih interesa jer je bio protivnik politike srpske vlade u odnosu prema susedima, pre svega prema Albancima, o čemu je dosta pisao. Ta potreba da se izvrši izmeštanje groba i spomenika Dimitrija Tucovića sa Slavije je još jedan u nizu obračuna sa socijalističkim nasleđem.

Procesi u Srbiji i Hrvatskoj uporedivi, različiti intenziteti i sadržaji

RSE: Mogu li se procesi u Srbiji porediti sa onima u Hrvatskoj?

Milošević: Te situacije su uvek uporedive. Intenziteti su različiti. Neki sadržaji su različiti. Opasnost relativizacije tog mračnog nasleđa nacionalnih prošlosti srazmerna je tome koliko je ta prošlost mračna. U tom smislu je ono što se događa u Hrvatskoj sa relativizacijom odgovornosti ustaškog režima za ono što je činjeno dramatičnije od onoga što se događa u Srbiji jer iako su uporedivi režimi Pavelićev i Nedićev ne može se govoriti da su istovetni, da nose isti nivo odgovornosti za nedela koja su činjena.

U Hrvatskoj postoji pokušaj da se stvarnost dodatno zamaskira time što se navodno osuđuje sve to što je radio ustaški režim, to se retorički predstavlja kao nešto negativno, a u praksi se to sve pere i relativizuje.

U Hrvatskoj postoji pokušaj da se stvarnost dodatno zamaskira time što se navodno osuđuje sve to što je radio ustaški režim, to se retorički predstavlja kao nešto negativno, a u praksi se to sve pere i relativizuje. Ističe se, da je bez obzira na karakter tog režima, ipak reč o pokretu i ljudima koji su se borili za interese Hrvatske i Hrvata. To je jedna vrlo negativna pojava. To je velika opasnost za samo hrvatsko društvo, sa kojim ono mora da se izbori, ali mora imati negativne posledice i za region.

RSE: Po čemu je iskustvo Srbije specifično u odnosu na druge istočnoevropske države, gde takođe svedočimo rehabilitaciji desničarskih ideologija?

Milošević: Iskustvo Srbije je specifično utoliko što je istorijska situacija u njoj bila kompleksnija na neki način, naročito sa ulogom koju je imao Ravnogorski pokret, dakle sa insistiranjem da su postojala dva antifašistička pokreta. To na jednom nivou komplikuje situaciju. Često se koristi kao argument da Nedić i Ljotić nisu bili fašisti jer se eksplicitno ne deklarišu kao fašisti. Pa ni pokret Dragoljuba Mihailovića se nigde ne definiše kao antifašistički, pa se stalno govori da je to bio. Pokret Dragoljuba Mihailovića nije bio antifašistički.

Kada je u pitanju ta razlika između Srbije i istočnoevropskih zemalja ona je više uslovljena tim nekim istorijskim specifičnostima Srbije, ali u nekoj konačnoj manifestaciji to nije neka bitna razlika.

Ona postoji utoliko što je Srbija, ipak, jedna od retkih zemalja koja vrši potpunu rehabilitaciju pojedinih ljudi odgovornih za saradnju sa okupatorom i za zločine. Znači nije omogućena delimična rehabilitacija kao što je to u slučaju Rumunije. Na primer Antonesku, rumunski vođa iz Drugog svetskog rata, na jednom sudskom postupku oslobođen je dela odgovornosti. Suština jeste u tome da je Srbija to rešila jednim dosta nesrećnim zakonom. Sada smo se suočili sa činjenicom da po sili zakona moraju biti rehabilitovani mnogi koji to svakako ne zaslužuju. I čak se dešava da neko po istom Zakonu bude rehabilitovan, neko ne bude, a da nikakvu suštinsku razliku ne vidite između ta dva slučaja.

RSE: Kako se može objasniti to da je kultura sećanja na antifašizam postala najslabija, čini se, upravo u Istočnoj Evropi, koja je toliko propatila od fašizma?

Milošević: Zato što je sećanje na tu patnju od strane fašističkih okupatora i njihovih saradnika u vreme II svetskog rada na neki način zamenjeno negativnim iskustvom iz perioda socijalizma. To je opet, pre svega, taj nesrećni antikomunizam, koji je na jedan banalan način rehabilitovao sve ono što je bila suprotnost komunizmu. Odjednom su postali dobri i poželjni svi oni koji su bili borci za tzv. nacionalne interese, bez obzira da li su ideološki pripadali nekim opskurnim ideologijama, pa između ostalog i bili fašisti.

To je, na neki način, omogućeno i benevolentnim odnosom Zapadne Evrope prema takvim pojavama ili jednom nedovoljnom osudom takvih tendencija.

Source: Srđan Milošević: Da je iz Srbije mogli bi da rehabilituju i Aleksandra Lera
Source: Aleksandar Ler: “Sie sehen, wie die Dinge sind, diese serbischen Gerichten wird uns rehabilitieren!!!”

This entry was posted in Politics. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s