Kome treba rehabilitacija Miloševića?

Milošević-na-Gazimestanu-Kosovo
Omer Karabeg

Unajnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o pokušajima rehabilitacijeSlobodana Miloševića. Sagovornici su bili dva istoričara – Branka Prpa iz Beograda i Milivoj Bešliniz Novog Sada. Bilo je reči o tome zašto su u pozitivnim tekstovima o Miloševiću povodom desetogodišnjice njegove smrti prednjačili ”Politika i ”Večernje novosti”, kome je stalo da Miloševića prikaže kao žrtvu velikih sila, zašto se ponovo plasira teza da je Milošević nelegalno izručen Haškom tribunalu, da li rehabilitacija Slobodana Miloševića podrazumeva satanizacijuZorana Đinđića, zašto se političari, koji su vladali Srbijom nakon pada Miloševića, nisu mnogo trudili da se obračunaju sa njegovim nasleđem, zašto se nikada nije saznalo koliko je para Milošević izneo iz Srbije, kakav je odnos Vučića prema Miloševiću i kakve bi bile posledice ukoliko bi došlo do Miloševićeve zvanične rehabilitacije.

Omer Karabeg: Povodom desetogodišnjice smrti Slobodana Miloševića pojavilo se mnoštvo tekstova i izjava u kojima se pozitivno govori o ulozi Slobodana Miloševića u novijoj srpskoj istoriji. Zašto do pokušaja njegove rehabilitacije dolazi baš u ovom trenutku?

Branka Prpa: Odgovor je vrlo jednostavan – upravo zbog toga što su oni koji su bilo deo njegovog režima sada na vlasti. To je jedna te ista ekipa. Prema tome, stvar je prosta – da prostija biti ne može.

Milivoj Bešlin: Nisam siguran da smo na dobrom putu ako pođemo od premise da se rehabilitacija Slobodana Miloševića odigrava sada. Mislim da je rehabilitacija i Miloševića i temeljnih vrednosti njegovog režima i njegove politike počela nakon njegovog hapšenja i izručenja Međunarodnom sudu u Hagu. Ako bih do kraja izoštrio ovu tvrdnju, mogao bih reći da je rehabilitacija Slobodana Miloševića i njegovog režima počela 6. oktobra 2000., kada su svi njegovi kadrovi u bezbednosnim strukturama ostali na svojim položajima. Ne treba, takodje, zaboraviti da je Milošević u trenutku gubitka vlasti imao svesrdnu podršku građana Srbije. On je krajem osamdesetih godina u Srbiji imao gotovo konsensualnu podršku i uprkos nepravilnostima na izborima uspevao je da zadrži određeni nivo legitimiteta svoje vlasti. Građani koji su ga podržavali i koji su glasali za njega na neki način su saučesnici u kreiranju njegovog poretka i oni ne žele da čuju da je to bio zločinački sistem. Istoričarka Latinka Perović kaže da ona Srbiju ne objašnjava Miloševićem, već Miloševića Srbijom. To je ključ za njegovu rehabilitaciju.

Omer Karabeg: U pozitivnim tekstovima o Miloševiću prednjačila su dva lista Politika i Večernje novosti koji su devedesetih godina, uz Televiziju Beograd, bili stubovi Miloševićeve propagande.

 

Branka PrpaBranka Prpa

Branka Prpa: Mislim da se tu radi samo o kontinuitetu. Politika ni posle 5. oktobra nije promovisala vrednosti koje je jedan istorijski preokret, kao što je 5. oktobar, doneo Srbiji. To isto važi i za Večernje novosti.

Milivoj Bešlin: Ova dva lista su sačuvala i idejni i personalni kontinuitet sa Miloševićevom propagandom iz devedesetih. U osnovi toga su nacionalizam, antievropejstvo, antizapadnjaštvo, rusofilija i okrenutost ka Kremlju. A kad pominjete pozitivne tekstove o Miloševiću mislim da je najeklatantniji onaj u Politici koji nosi naslov “Jesmo li pročitali Miloševićev testament?“. A mi smo taj testament ne samo pročitali nego i živeli. Mnogi su zbog sprovođenja te politike bili ubijeni u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i na Kosovu ili kao politički protivnici

Jama na Fruškoj Gori, u koju je bačen leš bivšeg predsednika Stambolića, testament je Slobodana Miloševića.

likvidirani u Srbiji. Jama na Fruškoj Gori, u koju je bačen leš bivšeg predsednika Stambolića, testament je Slobodana Miloševića. Ubistvo Zorana Đinđića, koje su izvršile Miloševićeve službe, njegov je testament. Kamion-ubica sa Ibarske magistrale je Miloševićev testament. Streljanje Slavka Ćuruvije usred bela dana u centru Beograda je testament Slobodana Miloševića. Testament Slobodana Miloševića je i hladnjača sa ubijenim albanskim civilima, ženama i decom, koja je isplivala iz Dunava kod sela Tekija u istočnoj Srbiji. Virile su dečje ruke. Testament Slobodana Miloševića je i 1425 dana opsade Sarajeva pod bombama i granatama i 1601 ubijeno dete u tom gradu tokom opsade. Sve je to testament Slobodana Miloševića. To su istorijske činjenice koje se ignorišu i relativizuju na moralno odvratan način.

Omer Karabeg: Zanimljivo je da oni koji rehabilituju Miloševića pokušavaju dokazati da je on nelegalno izručen Haškom tribunalu. Ponavlja se obrazac rehabilitacije koji je primenjen u slučaju Draže Mihailovića koji je rehabilitovan zato što, navodno, nije imao fer i pravično suđenje.

Milivoj Bešlin: Ta paralela postoji, jer se rehabilitacija četnika i Draže Mihailovića vrši da bi se rehabilitovali oni koji su činili zločine devedesetih. Tu kontinuitet postoji. Diskontinuitet je samo personalni, ali u idejnom smislu tu

Kada se danas prozivaju ljudi koji su navodno nelegalno izručili Miloševića Haškom tribunalu, tu se u stvari vrši satanizacija i demonizacija Zorana Đinđića.

postoji potpuni kontinuitet. Inače, kada se danas prozivaju ljudi koji su navodno nelegalno izručili Miloševića Haškom tribunalu, tu se u stvari vrši satanizacija i demonizacija Zorana Đinđića. To se ne kaže, ali to je jasno. Ako je Milošević bio žrtva i ako je nelegalno izručen, jasno je da iza toga stoji Zoran Đinđić. Međutim, izručenje Miloševića bio je moralni uspeh vlade Zorana Đinđića. Atrofirane institucije Srbije, koje u to vreme nisu bile očišćene od protagonista ratne politike, ne bi bile u stanju da mu sude. Jedini način da se on privede pravdi bio je da se izruči Haškom tribunalu.

Branka Prpa: Satanizacija Zorana Đinđića podrazumeva da je njegovo ubistvo bilo opravdano, ali oni ne smeju baš toliko daleko da idu. Oni, međutim, kompromituju sve one ideje zbog kojih su građani Srbije bili protiv te vlasti. Ceo jedan korpus evropskih ideja je epigonski preuzeo Aleksandar Vučić. Koji put kod njega uspevam da prepoznam citate onoga što smo svi mi, koji smo bili protivnici Miloševića, izgovarali. Čovek je naučio lekciju jako dobro. On je preuzeo sve ono o čemu smo mi govorili kakva Srbija treba da bude u budućnosti, ali kod njega se sve to dešava na retoričko-manipulativnoj ravni.

Mi imamo manipulacije velikog kalibra, imamo laž kao istinu, mi se suočavamo sa jednom izobličenom stvarnošću i izobličenom istorijom.

Situacija je više nego teška – i za ovu zemlju i za njenu budućnost. Svedoci smo neprestanih pokušaja da se nešto što je zaista u jednom trenutku izgledalo kao kraj srpske istorije označi kao njena renesansa.

Omer Karabeg: Povodom desetogodišnjice Miloševićeve smrti ponovo je podgrejana teza da je Haški tribunal ubio Miloševića, koja u Srbiji nikada nije bila previše osporavana.
Milivoj BešlinMilivoj Bešlin

Milivoj Bešlin: To je uobičajena nacionalistička matrica. Od zločinca, čija je vladavina uništila srpsko društvo, pravi se žrtva međunarodnih moćnika. A žrtva je uvek nevina. To je slaboumna zamena teza ali ona, na žalost, u delu našeg društva prolazi, posebno kod mlađe generacije. Mladi su skloni radikalnim rešenjima i ekstremnim ideologijama, tako da danas i ekstremna desnica i sve te radikalne grupe, pa čak i jedan deo radikalnih levih grupa doživljavaju Slobodana Miloševića kao borca protiv zapadne nepravde i protiv globalizma. To je ozbiljan trend, jedan od najopasnijih sa kojim se naše društvo suočava. Ali dokaza o tome da je Milošević u Hagu bio ubijen – nema. Osim ako ga njegovi lekari nisu na nešto tako podsticali. Mislim na lekare -političare koji su skloni da manipulišu svojom profesijom.

Branka Prpa: To je stara teza koja se kao crvena nit provlači među njegovim pristašama celu deceniju. Što se mladih tiče, oni su po definiciji nevini, jer su

Oni koji su odgovorni za zločine u ratovima devedesetih sada hoće od mlade generacije da naprave svoje saučenike

rođeni u vreme raspada Jugoslavije, a neki i nakon završetka rata. Oni koji su odgovorni za zločine u ratovima devedesetih od njih sada hoće da naprave svoje saučenike. Hoće sa njima da podele svoju krivicu i da to prenesu i u budućnost. To je, što bi rekao Alber Kami u Pobunjenom čoveku, priroda krvnika. Krvnik ima samo jedan problem u odnosu prema svojoj žrtvi – on nije nevin. Zbog toga sve vreme pokušava da svoju krivicu podeli sa ostalim da bi ideja nevinosti žrtve nestala. A kada, kako kaže Kami, ideja nevinosti nestane i kod samog nevinog, onda se bez problema vlada očajnim svetom. Upravo to naši vlastodršci hoće da naprave. Oni hoće da generacije koje su apsolutno nevine uvuku u njihov zločin, da im ga ostave u nasleđe i da onda bez problema vladaju jednim očajnim svetom kakav će biti Srbija u budućnosti.

Omer Karabeg: Zašto se političari, koji su vladali Srbijom nakon pada Miloševića, nisu mnogo trudili da se obračunaju sa njegovim nasleđem?

Milivoj Bešlin: Napraviti diskontinuitet sa ideološkim vrednostima Miloševićevog poretka značilo bi, pre svega, raskinuti sa nacionalističkom paradigmom kao ključnim legitimacijskim obrascem. Kako to da uradi Miloševićeva opozicija koja je i sama bila ukotvljena u podršci ratnoj i nacionalističkoj politici i koja je u pojedinim periodima bila radikalnija i od samog Miloševića. Pogledajte samo kakve su bile interpretacije 5. oktobra. Mnogi su to tada tumačili kao rušenje komunizma. Zločine, pljačku i ratove pripisivali su komunističkoj prošlosti, a ono što dolazi nakon toga je, navodno, renesansa nacionalizma. Ljudi oko Koštunice su vrlo sistematski radili na toj vrsti interpretacije 5. oktobra. Oni su poručivali da nakon pada Miloševića dolazi, kako su oni govorili, demokratski nacionalizam, čiji je reprezent trebalo da bude Koštunica. Ideologiju mržnje, diskriminacije, nasilja i velikodržavlja hteli su da ugrade u temelje našeg društva. Dakle, opozicionari koji su došli na vlast posle 5. oktobra nisu se obračunali saMiloševićevim nasleđem zbog toga što su u ideološkom smislu bili deo te iste matrice s obzirom da je većina opozicionih stranaka devedesetih godina nastala na antikomunizmu i nacionalizmu. Kako da se onda obračunaju sa samim sobom? Veliko je pitanje koliko je među ljudima koji su izašli na ulice 5. oktobra bilo onih koji su bili protiv Miloševića zbog toga što je pokretao ratove, a koliko onih koji su se digli protiv njega zbog toga što ih je izgubio.

Branka Prpa: Moram da kažem da ja ne optužujem građane, jer su elite te koje daju odgovore na izazove vremena, a mase samo oponašaju svoje elite. Ako vrhunske institucije države i društva daju loš primer, onda je teško očekivati od građana da misle da su bolji i pametniji od Srpske akademije nauka i od institucija koje promovišu ključne političke ideje i tradiciju Srbije. I ne radi se samo o tome da se političke partije nisu diferencirale u odnosu na istorijsko iskustvo poslednje decenije dvadestog veka, nego to nisu uradile ni značajne društvene institucije – Srpska akademija nauka, pre svega.

Milivoj Bešlin: Ja nisam govorio o krivici, nego o odgovornosti koja je moralna kategorija, ali se apsolutno slažem da su elite, pre svega intelektualne a onda i političke, određivale smer kretanja našeg društva i stavove ljudi, jer su kontrolisale javno mnjenje i medije.

Omer Karabeg: Kad govorimo o odnosu postoktobarskih vlasti prema Miloševiću, neverovatno je da nikada nismo saznali koliko je novca Milošević opljačkao i izneo iz zemlje. Zašto su nas stalno uveravali da je to nemoguće utvrditi?

Milivoj Bešlin: Ja to, zaista, ne znam. Ja mogu da govorim o tome zbog čega nije izveden bilans ideoloških postavki Miloševićeve ratne politike, ali za te pljačkaško-finansijske stvari zaista nisam kompetentan. Ja, međutim, mislim da Srbija nije osiromašena prvenstveno zato što je opljačkana, nego zato što je devedesetih godina izgubila čak 60 procenata svog bruto društvenog proizvoda. Teško je naći primer takvog ekonomskog sloma jednog društva. To je posledica rata, a ne pljačke. Mnoge su imperije, velike i bogate zemlje, propadale zbog

Srbija do dana današnjeg odbija da prihvati da je devedestih godina vodila ratove

ratova koje su vodile. Rat je najskuplja stvar za jedno društvo. A Srbija do dana današnjeg odbija da prihvati da je vodila te ratove, pa samim tim i da današnje žalosno stanje naše ekonomije nije rezultat zlih sila i zavera, nego trošenja supstance društva u ratovima devedesetih. I tu nema popravnog. Posledice će da osećaju i naši unuci. Tako je to u istoriji.

Omer Karabeg: Gospođo Prpa, mislite li da je bilo nemoguće utvrditi koliko je Milošević odneo para iz Srbije?

Branka Prpa: Naravno da nije, ali ima još jedna gora stvar od novca koji je Milošević odneo iz Srbije, a to je broj mrtvih. Mi ni dan-danas ne znamo koliko je Srbija imala mrtvih u ratovima devedesetih godina. Neverovatno je da jedna država nakon rata ne prebroji svoje mrtve, da ne osnuje komisiju koja bi utvrdila broj mrtvih i broj invalida. Mi imamo muk o tome u stilu one izjave Bore Jovića u vreme kada je bio predsednik Predsedništva Jugoslavije. Kada su ga novinari nakon granatiranja i rušenja Vukovara upitali da li je ovo počeo rat – on je odgovorio: “Koji rat?“. Tako se ponaša i vlast u Srbiji. Mi nismo bili u ratu, mi nemamo mrtve. Ponašanje države u odnosu na to vreme, na tu recentnu prošlost, najbolje pokazuje do koje mere su elite koje čine državni vrh učestvovale u svemu tome.

Omer Karabeg: Kakav je odnos Vučića prema Miloševiću?

Milivoj Bešlin: Mislim da je ambivalentan kao i prema nekim drugim pitanjima. Vidite da je Srpska napredna stranka na svoju izbornu listu stavila i zapadnjake i rusofile. Oni imaju i NATO zagovornika –Vuka Draškovića, ali i ruskog čoveka – Nenada Popovića. S druge strane, možda bi se Vučić i jasnije distancirao od Miloševićevog nasleđa – u nekim elementima njegove politike vidi se izvesna distanca, posebno kad je reč o evropskim integracijama – kada bi njegovo biračko telo bilo spremno da ga sledi, ali ono se, kao što je tačno primetio premijer Crne Gore Milo Djukanović, sporije menja od samog Vučića.

Branka Prpa: Ne znam kakav je on lično imao odnos prema Miloševiću devedestih godina, ali to je najverovatnije bilo strahopoštovanje jer, koliko se sećam, radikali kojima je Vučić tada pripadao, nisu nikada i nigde napadali Miloševića.

Omer Karabeg: A kakav je taj odnos danas?

Branka Prpa: Danas je to ekvilibrizam. Na retoričkoj ravni imate priču – ja sam prozapadnjak, promovišem zapadne vrednosti, a u političkoj praksi imate

Na retoričkoj ravni imate priču – ja sam prozapadnjak, promovišem zapadne vrednosti, a u političkoj praksi imate rehabilitaciju Miloševića

rehabilitaciju Miloševića, imate njegovog ministra Aleksandra Vulina koji se ne libi da govori ono isto što je govorio devedesetih godina. Prema tome, kada takve ljude imate u vladi onda je potpuno jasno koji je to pogled na svet. Inače, ja ne mislim da je Vučić promešao karte. Što se tiče Vuka Draškovića, ne treba zaboraviti da je on ušao u saveznu vladu u vreme Miloševićevog režima. Nije on bio stoprocentna opozicija Miloševiću. On je celo vreme svoje političke karijere lavirao između nacionalnog etosa i evropskog deklarativnog govora.

Omer Karabeg: Ako Milošević bude i zvanično rehabilitovan, ako bude proglašen političarem velikog kalibra koji je pao kao žrtva igre velikih sila, kao što ga predstavljaju Politika i Večerenje novosti, kakve će biti posledice te rehabilitacije?

Milivoj Bešlin: Ja najpre ne verujem da on može biti, kako vi kažete, zvanično rehabilitovan zbog toga što jedan deo društva to nikada neće prihvatiti i uvek će

Rehabilitovati Miloševića znači ponoviti najsramnije stranice istorije ovih prostora.

pružati otpor glorifikaciji Miloševića. Rehabilitovati Miloševića znači ponoviti najsramnije stranice istorije ovih prostora. To znači revitalizovati ratnu politiku u čijoj osnovi se nalazio nacionalistički cilj – velikodržavlje, a metodi su bili nasilje i zločin. To znači ponovo se sukobiti sa zemljama Evropske unije, sa svim državama u regionu, vratiti se u izolaciju i osloniti se na otpadničke režime u svetu. Naposletku – to znači ubijati političke protivnike. Sve bi to značila rehabilitacija Miloševića. To je jedna mračna perspektiva koju jedan deo naše intelektualne i političke scene u Srbiji, nažalost, ponovo priziva. Moram da kažem da Rusija, koja inače štiti optuženike iz Miloševićevog aparata i pruža im utočište, preko svojih medija vrši radikalnu, prilično beskrupuloznu i na neistinama i falsifikatima zasnovanu rehabilitaciju Miloševića. Njen cilj je antagonizovanje Srbije sa regionom, destabilizacija Balkana, jer to destabilizuje Evropsku uniju, zaustavljanje evropske integracije Srbije i njeno okretanje ka istoku. Sve bi se to najlakše ostvarilo retuširanjem slike o Srbiji devedesetih i rehabilitacijom Miloševića.

Branka Prpa: Mislim da oni neće otvoreno ići na rehabilitaciju Miloševića, ali će da urade sve da devedesete godine postanu bela mrlja istorije. A to znači da se o tom periodu nikada ne napišu knjige, da se ta oblast nikada ne istraži i da u

Mislim da oni neće otvoreno ići na rehabilitaciju Miloševića, ali će da urade sve da devedesete godine postanu bela mrlja istorije.

intepretativnom smislu to bude stvar svačije percepcije i političkih afiniteta. Kad je reč o rehabilitaciji Miloševića, to nije samo problem ponašanja političkih elita, problem je i istoriografija. Mi do dan-danas nemamo nijednu jedinu knjigu o tome. Istina, imamo “Srpsku stranu rata“, ali to je zbornik radova. Mi nemamo nijedno delo rađeno na osnovu arhivskih istraživanja metodama istorijske nauke. I tako će biti i ubuduće. Sprečavaće se bilo kakva rekapitulacija i problematizacija tog istorijskog perioda.

 

Source: Kome treba rehabilitacija Miloševića?

Source: Kome treba rehabilitacija Miloševića?

This entry was posted in Politics. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s