piše: Jelena Bojić
Zašto pominjem svoju istoriju? Pa, zato što je nemoguće da sam ja kao dete od 11 ili 14 godina znala ono što svi tvrde da nisu znali! Pa, kako je moguće da nisu znali šta su prevozili autobusi loznički i šabački kad sam to i ja znala?! Zar sam samo ja znala da Drinom plutaju leševi i da se pecaju delovi ljudskih tela? Pa, i ako ima neko ko nije znao, zar je mogao da ne čuje detonacije i rafale i ne oseti kako se tlo trese pod nogama? Nije moguće. Svi su znali i svi ćute
Čini mi se da Srebrenicu još samo aveti posećuju i da samo aveti u njoj borave. Grad duhova. Jedva da ima poneki trag života. Nisam očekivala bosanski Menhetn na nekadašnjem ratištu, ali nisam očekivala ni da su kuće još uvek razrušene, izbušene, spaljene. Nisam verovala da kuća bez dva zida može da stoji, da se nije srušila. To sam samo u filmu viđala. Nekako se protivi elementarnim zakonima fizike. Zakone razuma da ne pominjem, razum je davno napustio ove prostore. O ratu u Bosni sam znala dosta za pojmove osobe koja je imala 11 godina kad je isti počeo i 15 kad se desila Srebrenica. Nisu me obaveštavali Slobini ni Tadićevi mediji već usmena predanja preživelih i, naravno, moje dragocene knjige. Ali jedno je teorija, a nešto sasvim drugo kad sve to vidiš u praksi. Da mi nisu rekli, otišla bih uverena da tamo ljudi više nema. Prosto mi deluje neverovatno da bi neko mogao da živi tamo. Nekako mi reč ‘živeti’ zvuči apsurdno, možda pre ‘obitavati’. Pomislio bi čovek da posle tako užasnog zločina ceo svet stane, da nije moguće da svet ide dalje, da i same zvezde prestanu da sijaju, da se sve smrzne od užasa. Ali ne.
rave utopia 